Има један детаљ у економији, који се често превиди: ту се ниједан догађај не може добро представити фотографијом, већ једино краћим филмом, од најмање три кадра. А оно што видимо у првом кадру, по правилу је тотална супротност ономе што гледамо на крају филма.
У првом кадру, рецимо, држава замрзава цене. У следећем, уместо лица задовољних потрошача, видимо фирме како трпе губитке и повлаче робу са тржишта. У трећем кадру – несташице!
Најновија истраживања показују да добит потрошача од замрзавања цена не би била занемарљива, само кад би се инфлација одмах сама до краја године зауставила. Француски Монд је пре два месеца објавио прорачуне института Astérès о томе колика би била хипотетичка корист домаћинства од замрзавања цена енергената и хране, где су укључили хлеб, житарице, млеко, јаја, сир, уље, воће и поврће. У просеку, кажу, сва би домаћинства остварила годишњу добит од око 630 евра. Али би, наравно, богати прошли много боље од сиромашних, јер би добили око 820 евра, а сиромашни тек око 330… А у ствари је читава прича у Монду указивала на то да постоји боља и праведнија мера од замрзавања цена: сиромашнима би у циљу очувања куповне моћи требало дати финансијску помоћ од наведених 330 евра, а богати – нек се снађу сами! Замрзавање цена, наравно, треба заборавити. Тај први чин траје кратко и убрзо се завршава несташицама и губитком – већим од свих добитака који се на почетку остваре.
Управо се то код нас догодило прошле недеље. Након што је познати српски произвођач пелета (горива) на телевизији данима очајавао што су му замрзли цене, настале су несташице. А онда је влада направила херојски, четврти чин: подигла је цене пелета за 25 одсто, па их онда поново замрзла! Додуше, само на три месеца, да сви виде како стварно не знају шта раде.
Да је ово тржишна економија, а не Вучићево газдинство, већина фирми би на замрзавање цена још прошле јесени реаговала повлачењем робе из продавница. Али многи нису – јер нису смели. Сетимо се како је Вучић на телевизији викао на произвођаче шећера, да се не усуде да повлаче робу. А сад, кад су дизгини почели да пуцају, Вучић је измислио четврти чин: најпре да надува цене – па их онда замрзне.
Лукав потез: тако истовремено угађа и произвођачима и потрошачима! То би, наравно било немогуће да није најпре надувао цене, па их замрзнуо. Захваљујући њему, код нас сада у исти мах губе и произвођачи и домаћинства!
Вероватно би било неправедно оптуживати председника државе за сваку глупост коју направи државна администрација, да Вучић сам то није потврдио. У једној од својих исповедних изјава на јавном сервису, открио нам је да је у српској влади управо он главни кувар, док га остали, једноставно, опслужују: „Ја сам погрешио што сам рекао Ани и Синиши да смањимо наш удео у акцизама да би грађани плаћали јефтиније гориво. Ми сада тај новац не можемо више да вратимо. Ми месечно на томе губимо 36 милиона евра.“
Колико је погрешних потеза повукао овај несвршени студент више тренерске школе, тешко ћемо икад сабрати, али једно знамо: те губитке не плаћа он, мада се, сигурна сам, секира много више него ви.
Народна банка му у томе здушно аплаудира. Већ од новембра прошле године почели су хвалоспеви, где се сваки извештај о инфлацији завршавао ставом да се у наредном периоду може очекивати смиривање инфлаторних притисака, „чему у прилог иду и мере Владе Србије у погледу ограничавања цена основних животних намирница“.
Шта ли су читали, где ли су то видели, остаће тајна. Али онда нико не треба да се чуди што овде постаје пракса да се одмрзнуте цене надувају, па замрзну поново – а то све Народна банка у свом следећем извештају подржи и похвали. Из њихових кабинета, са толиким платама – шта их кошта.
Tekst u štampanom izdanju nalazi se ovde
