Долар расте, фунта пада - само динар мирује

Долар расте, фунта пада - само динар мирује

Зашто јача долар? Због тога што Америка смирује највећу инфлацију у последњих 40 година. Додуше – прекасно, кажу економисти. Да су почели још лане, кад је инфлација била око пет одсто, референтна каматна стопа би данас била далеко мања, а привредни раст и запосленост били би далеко већи. Али, ко је то усред пандемије могао да предвиди?

Не бих се ја бринула за Америку. Сви смо прошли кроз пандемију и све земље су штампале више пара него што им је привредни раст дозвољавао. Али немамо сви долар, као светску резервну валуту, нити имамо сопствене изворе нафте и гаса, а уз то и сопствену технологију за њихову прераду. А то није све. Америци не недостаје ни хране, а ни стручњака – свежа радна снага им долази, па долази!

За САД, дакле, нема зиме – али има за све остале. У сиромашним земљама, Судану, Нигерији и Сомалији нарочито, ризик од глади је све већи, а јак долар подиже цене свега што увезу – хране, горива, лекова… Земље попут Аргентине, Египта и Кеније, са великим доларским дуговима ће тешко намирити све веће обавезе и све су ближе банкроту. Па ипак, амерички Фед нема избора и заиста мора да подиже референтну каматну стопу. Као и пре годину дана, проблеме које сада не реши, време ће само дуплирати, па ће долар и даље јачати.

Друго питање је још теже: зашто слаби британска фунта? Да су применили исти лек као Америка, фунта би ојачала. Међутим, не. Нова британска влада се одлучила на други лек – да смање пореске стопе, али да све пореске расходе задрже. Кад је свет видео нови британски „мини-буџет“ у коме се јасно види фискални дефицит од скоро 50 милијарди фунти, настала је паника. Фунта је истог тренутка пала на најнижи ниво икада у односу на долар, па сада уместо за долар и по, Американци купују фунту за само један долар!

Сличан лек је применила Маргарет Тачер, 1979. године, у сличним околностима, кад је Британија имала стагнантну привреду и врло високу инфлацију. И мада ни њој скоро нико од угледних економиста није веровао, испоставило се да је она у свему била у праву. Па у чему је онда проблем?

Проблем је у томе што се Маргарет Тачер никада није коцкала са дефицитом. Она је, пре свега, смањивала буџетске расходе, тако што је затварала нерентабилне руднике и остале државне фирме које нису производиле ништа осим губитака. А кад је смањивала порезе, по чему је највише памтимо, истовремено је повећала и умало дуплирала најиздашнији од свих, порез на додату вредност (ПДВ), који је са осам порастао на петнаест одсто. Од оваквих мера у новој британској влади није било ни помена.

Оливије Бланшар, бивши главни економиста ММФ-а, упозорио је да је британски мини-буџет био „уџбенички пример како не треба правити нити примењивати фискалну експанзију“. Додао је: „Имамо среће што Велика Британија није у еврозони, јер би се у супротном суочили са још једном кризом евра, а само нам то недостаје“. 

Ипак, не треба се бојати да ће Британија због овога да пропадне, нити да ће долар заувек да јача. Најпре се треба сетити прве лекције из девизног курса, која важи и у шоу-бизнису – да свако може имати својих петнаест минута славе (чувени принцип Ендија Ворхола), али да се више од тога, барем у економији, неће десити. Тако ће и долар, чим се смири инфлација, престати да јача. А британска централна банка је већ подигла референтну каматну стопу, па ће и фунта убрзо престати да пада.

Ми тих проблема немамо. Динар већ читаву деценију нити расте нити пада, па се човек пита – како Србија излази на крај са инфлацијом и слабим растом? Ево, и код нас расте референтна каматна стопа, динар мирује, а инфлација расте ли, расте. Али то нам је све лепо објаснила гувернерка, на примеру кромпира, кад је летос поскупео 152 одсто. Није кромпир поскупео због тога што је она штампала вишак новца, већ зато што су људи након пандемије навалили да организују свадбе и славља. А била је и суша, ред је да се каже. И кад се зна колико смо ми патријархално друштво, јасно је зашто код нас инфлација мора да буде дупло већа него у Америци или у Британији. Али смириће се ствари и код нас, лепо је рекао Енди Ворхол. И кромпир је овде имао својих петнаест минута славе. Сад је на реду кисели купус, погодили сте.