Одавно не видех гори фалсификат историје, од недавне изјаве Марије Захарове „Орвелова „1984“ не говори о тоталитаризму, већ о пропасти идеје либерализма!“ А све је почело на трибини у Екатеринбургу, кад је нека жена је упитала портпаролку руског министарства иностраних послова: шта да кажем родбини из иностранства, је ли данашња Русија заиста реприза Орвеловог романа “1984”? Одговор је гласио – твоја би родбина требало да зна да је Орвел писао баш о њима, и о слому либерализма у који су отишли, а не да шире панику тамо где јој место није!
Захарова је остала упамћена и по томе да је једном поредила западне медије са Великим братом, а да јој је том приликом промакло да се Орвелов роман не зове „1982“. Али, зар је то важно? Захарова уме да остави утисак. Ето, Вучића је пре пар година довела до белог усијања, када је упоредила његову столицу на састанку у Белој кући у Вашингтону са чувеном сценом са Шерон Стоун у филму „Ниске страсти”– на шта јој је он гневно одбрусио да „примитивизам и простаклук Захарове говоре о њој, као и о онима који су је поставили!“. Иначе, простаци који су је поставили – и Путин и Лавров – извинили су се Вучићу, а њу оставили на том високом месту. Где се показала сва далековитост Ивице Дачића, који је Захарову још 2018. године промовисао у почасну грађанку села или насеља званог Гуча, како вам драго.
Путин се о Орвеловим романима није изјашњавао, а о либерализму говори исто што и Захарова. Либерална идеја је изгубила разлог постојања, рекао је Путин у (вероватно) последњем интервјуу Фајненшел тајмсу из 2019. године. А глогов колац либерализму задали су мигранти из Сирије. Јер, каже, “ова либерална идеја претпоставља да ништа не треба учинити. Да мигранти могу некажњено убијати, пљачкати и силовати јер њихова права као миграната морају бити заштићена.“ Ни то није све, наставља Путин. “Запад је прихатио безумни мултикултурализам, а са њим и сексуалну разноликост, па сада тврде да деца могу имати пет или шест родних улога.“ Зар онда није очигледно, закључује Путин, да је либерализам изгубио сваки смисао?
Нема ничег новог у ономе што су Путин и Захарова изрекли јуче, пре пет, или пре десет година. Ту им се мора признати доследност. Али се велика промена управо одвија у либералним земљама. На Вимблдону, рецимо. Може ли ико да поверује у то да ће неко у Великој Британији да изјави и потпише да руски тенисери шире глобални утицај своје домовине, па им се забрањује учешће на гренд слем турниру у Лонџону? Руски тенисери – лоши, а остали – добри, што би рекао Орвел?
И онда долазимо до парадокса, да скоро сви о свему – ћуте. Не у Русији, тамо се то ради одавно, него на Западу. Као да заиста постоји она Орвелова соба 101, где се свакоме ко писне оствари баш онај страх који га прогања од кад зна за себе. А они који ћуте биће спасени, барем до дана када дођу и по њих, као ономад што су дошли по Јевреје.
Која је онда разлика између либералне демократије, која је све мање либерална, и аутократије у Путиновој Русији? Разлика је заиста све мања, али је људима ипак очигледна: ко год одлучи да емигрира, ићи ће на запад, или ка западу. Чак ће и Србија за некога биги запад, као што је то сада постала за руске информатичаре и интелектуалце, који су бежећи од руске ратне репресије, овде нашли ухлебљење и место за живот.
Али не пише нам се добро. Зар је заиста дошло време да бирамо између Захарове, кад нас уверава да Орвел није писао о тоталитаризму, и директора тениског турнира који руске тенисере проглашава непријатељима?
И ми се морамо определити. Комe најбоље пристаје Орвелова мисао – рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ? Захаровој, или Енглезима, или можда баш вама, или мени, кад станемо да затварамо очи пред истином? И да ћутимо.
текст у електронском издању налази се овде
