Осамдесетих година прошлог века често се говорило да ће светом завладати „жута раса“. Јапанци, конкретно. То ће постићи јер су бескрајно вредни, способни, образовани… Европа се тешко с тим мирила, па је вероватно оданде стигла анегдота о томе како су Јапанци из пакости Швајцарцима послали најтању металну жицу на свету, а Швајцарци им је сутрадан вратили – пробушену! Ипак, сви су говорили о „јапанском чуду“: то је био опис привреде са просечним привредним растом од седам одсто годишње, али пазите – у периоду од десет година! Узгред, ми то нисмо никад остварили, а како стоје ствари – и нећемо.
Са таквим растом, Јапан је већ 1985. престигао САД на нивоу од 20.000 долара бруто домаћег производа по становнику. Трка се настављала све док Јапан, десет година касније, није достигао ниво од 44.000 долара по становнику, постао далеко најразвијенија земља света. И онда се тај раст, крајем деведесетих, нагло успорио. Тада је настао појам „јапанизација“, који описује замку дугорочне стагнације уз непрестани пад цена, када становништво не троши, корпорације не улажу, а банке седе на гомилама новца који слабо ко жели да позајми.
Прича о „јапанизацији“ Кине почиње управо овде, у тренутку кад Кина почиње да успорава привредни раст, баш као некад Јапан. Толико је сличности у њиховом привредном развоју – ето, Јапан је деценијама растао по стопи од седам, а Кина од дванаест одсто годишње… У основи оваквог раста лежале су инвестиције – у Јапану су износиле око 36, а у Кини читавих 43 одсто бруто домаћег производа! Слична је пракса забележена и у Јужној Кореји, Тајвану, и осталим „азијским тигровима“- уз једну напомену: ове инвестиције су, у свим овим земљама, биле продуктивне.
Зашто ово кажем? Зато што је и некадашња СФРЈ осамдесетих година прошлог века имала исту толику стопу инвестиција попут Кине и Јужне Кореје! Знате ли колики нам је тада био привредни раст? Нула одсто, у просеку! Зашто? Зато што су те инвестиције одлазиле у бесмислене, а делом и преварантске пројекте као што су били чувени ФЕНИ, Обровац и хиљаде других од чега је СФРЈ имала само губитке. То је пресудна разлика између југословенског и кинеског социјализма: Кина је (још увек) првенствено предузетничка, а тек онда социјалистичка земља. Ондашња СФРЈ је била само социјалистичка, без трунке предузетничког духа – па је тако и скончала.
Но, вратимо се Кини и Јапану… Велика сличност лежи у томе да су обе земље снажно стимулисале банкарске кредите, уз све повољније услове, што је храбрило и оне који никада нису вратили дугове. Уз то, у обе земље се формирало сиво банкарско тржиште – где су инвеститори могли да заобиђу државне лимите кредитирања, као и друга ограничења која чувају стабилност финансијског система. И тако, корак по корак, финансијске шпекулације су постале профитабилније од послова у реалном сектору, балон од тада није престајао да расте.
По речима аналитичара Сити групе, постоји „запањујућа сличност“ између Кине и Јапана, из доба када је у Јапану пукао шпекулативни балон. Други, опет, говоре о томе да Кина не мора да крене тим путем. Јер, да би дошло до „јапанизације“, неопходно је да земља води чврсту монетарну политику, што баш и не личи на Кину. Уосталом, Кина је годинама спроводила девалвацију, што је била и намера кинеских власти – да појача конкурентност кинеског извоза у Европу и у САД, а то је, да подсетимо, делом довело и до трговинског рата Кине и САД.
Кина, уз то, има прилике да учи из искуства јапанских и америчких шпекулативних балона на тржишту некретнина – а ту постоји само једна лекција: кључна ствар је да кинеска влада избегне дефлацију, која, уз нулти привредни раст, чини корен „јапанизације“.
Што је најважније, кинески привредни раст још је далеко од нуле, ове године ће бити чак око пет одсто! То ће бити довољно да се, уз инфлацију од два или три одсто годишње, цене на тржишту некретнина полако издувају, па да Кина избегне „јапанизацију“.
Зашто је то нама важно? Нама лично вероватно и није. Али, Кина је скоро две деценије била локомотива раста светске привреде, од чега смо и ми и те како имали користи. Имаћемо је и даље – ако Кина избегне „јапанизацију“.
Tekst u elektronskom izdanju je ovde
