Iako je studentima Ekonomskog fakulteta prevashodno poznata kao profesorka sa druge godine, takođe je, kao i šira javnost, znamo kao jednu od najglasnijih kritičarki loših poteza vlasti, kako sadašnje, tako i prethodnih. Njene kritike, od čega su najpoznatije one o plagijatima, već neko vreme možemo čitati u vidu kolumni, ranije u Politici, a sada u NIN-u. O slobodi medija, plagijatima, i još ponekim pitanjima popričali smo sa prof. Danicom Popović.

ML: Ovaj broj MonopolLista posvećen je slobodi medija. Kako komentarišete našu medijsku scenu?

Mediji su, definitivno, postali – dosadni! Koje novine jedva čekate da otvorite? Šta prvo čitate? Ništa, naravno. U medijima političari ili obećavaju – ili blate protivnike. Koga na ovom svetu to interesuje? Nekada mi se čini da su ljudi više saznavali od onih dobošara što su na ulici izvikivali vesti, nego mi danas, uz hiljade naslova koje svaki dan pročitamo.

ML: Sve je više pritisaka na ovo malo nezavisnih medija koji opstaju. U jeku tih pritisaka, kakva je njihova sudbina?

Stvarno je jeziva situacija. Ili će se ovi mediji ugasiti – ili će naći sponzore koji će im onda voditi uređivačku politiku. Pametan svet će iz tih medija, ma koliko entuzijazma da ima, biti izbačen ili skrajnut. U oba slučaja, u stvari, nastupa – gašenje ovih medija. Ne vidim rešenje. Devedesetih je takve medije finasirao Zapad, jer su imali interesa da se ovde širi njihov glas i uticaj. Sada njihov uticaj ovde sprovodi lično premijer, pa zašto da bacaju pare?

ML: Ljiljana Smajlović je skoro izjavila da je najgore stanje u medijima bilo u vreme Borisa Tadića. Šta mislite o ovoj izjavi?

Hajde da poređamo činjenice. Da li je u doba Borisa Tadića donet Zakon o informisanju, koji je najviše služio za to da Mlađan Dinkić može da se preko suda revanšira Kuriru za sve gadosti koje su o njemu pisali? Kao da ova zemlja nije već imala zakone koji to kažnjavaju! Pogledajte samo kako je to objasnio Vlajko Senić, tadašnji poslanik iz G17+: „Primena već postojećih zakona nije u nadležnosti ministara iz G17 i zato se pribeglo ovom rešenju!“, ili setimo se kako su svi mediji pisali da je Tadić skratio svoj predsednički mandat, kao da u Ustavu piše da baš on određuje dužinu mandata! A to su pisali novinari koji sigurno ne bi od Tadića dobili otkaz da su se tome suprotstavili – ali nisu. Danas su u medijima stvari jasnije: nepodobne otpuštaju, a nezavisne medije gase tako što im uskraćuju novac za oglašavanje i reklame. Naravno, danas je gore nego što onda bilo, ali od ove vlasti nisam ništa bolje ni očekivala. Za mene je upravo u tome razlika.

Kad mi kažu da nisam rekla sve što je trebalo, ja im kažem: „Evo, napišite vi to lepo, ustupiću vam svoju kolumnu“

ML: Kako komentarišete sporove koje je ministar policije pokrenuo protiv novinara, glavnih urednika, NIN-a i Peščanika?

Meni to, nekako, izgleda kao logičan rasplet događaja. Kad cela zemlja ćuti o njegovom plagijatu, kad mu premijer daje ministarstvo policije i grli ga kao sina pred kamerama, red je valjda da ga i sudije ispoštuju. Kad će, ako ne sada? ML: Koliko treba pridavati značaja odluci Apelacionog suda koja preinačuje prethodno donetu odluku Višeg suda u sporu Stefanović – NIN? Mislim da zvezda ministra Stefanovića polako bledi, ako je tako nešto uopšte moguće. Da nije tako, već bismo u medijima saznali ime sudije koji je tu presudu doneo, i potanko bi nam ispričali neke vruće detalje iz njegove skandalozne biografije. Ali, za nas je presuda Apelacionog suda svakako sjajna vest! Barem su jadni novinari odahnuli, sada se neće bojati gladi u slučaju da se usude pa iskažu svoje mišljenje, a neki im Stefanović onda na sudu uzme godišnji iznos plate! A vest je sjajna i zbog toga što sada vidmo da u Srbiji ipak ima sudija koji rade svoj posao, pa ne moramo čak do Strazbura da idemo da nam oni presude da dva i dva jesu četiri.

ML: Da li je u Vašem nesuđenom tekstu u Politici problem bio samo naslov ili i sam tekst?

Zaista je sporan bio samo naslov, ali, ne zaboravite, političari uglavnom čitaju samo naslove! Pa je onda urednik u dilemi, da li više da se raduje što će mu rasti čitanost, ili više da očajava zbog toga što će mu pola sata nakon objavljivanja zazvoniti neki telefon na koji ne bi voleo da se javi. I moram da kažem, znam da su zbog nekih mojih ranijih tekstova zvonilii telefoni. Tako da je do tada sve ostalo isto: ista ja, isti stil pisanja, isti telefoni – jedino se promenio glavni urednik!

ML: Koji će biti epilog poziva za smenu čelnika RTS-a i REM-a?

Nebitan je ovde epilog, ovde je važnije da to postane važna društvena tema. Misli li neko da će novi čelnici RTS-a ili REM- -a biti ljudi snažnijeg karaktera? (smeh) Ako bude smene, u šta sumnjam, doći će još podobniji od ovih sadašnjih. Mnogo je važnije to što studenti traže njihovu smenu, a možda još važnije da to sve zapamte i da jednoga dana, kada na ta mesta dođu, barem ne budu gori od ovih od kojih sada traže smenu. A toga sam se, verujte, nagledala.

ML: Kakvo je Vaše mišljenje o davanju podrške pojedinim političkim ličnostima od strane profesora i dekana Univerziteta?

Ti profesori i dekani su jasno i glasno rekli šta misle, to njihovo poltronstvo je i zapisano i zapamćeno. Za razliku od mnogih od nas (i vas) koji privatno pričaju jedno, a u javnosti drugo, oni su svoje izjave potpisali, slikali se, davali izjave, itd. Pa nek snose posledice, i dobre i loše, mene stvarno njihova sudbina po tom pitanju ne zanima.

ML: Šta mislite o kolegama koje učestvuju u stvaranju ili ćute na sveprisutnu pojavu plagiranih radova i diploma?

Da se ne radi o većini, imala bih neko mišljenje, sve u nadi da se to može promeniti. Ali, niti ću ja promeniti njih, ni oni mene, pa me to čak više ni ne pogađa. Jedino mi teško pada kada nešto napišem o Stefanovićevom ili guvernerkinom plagijatu, pa mi onda na hodniku kolege stanu iznositi svoje mišljenje o mom tekstu, kako ja nisam baš ni rekla sve što je trebalo reći, i onda još to moram da slušam… Tada im kažem: „Evo, napišite vi to lepo, ustupiću vam svoju kolumnu“, objaviće sto posto! Tako se spasavam od te pošasti.

ML: Kako komentarišete izjave o rekordno niskom nivou nezaposlenosti?

Na trećoj godini baš dosta pričamo o tome. I onda saznajemo da o nezaposlenosti lažu skoro sve zemlje sveta kada se nađu u nezavidnoj situaciji. Ne pravdam, samo objašnjavam. Jedino mislim da su se ovi naši baš zaigrali, a možda su u te svoje bajke i poverovali. Jedno je sigurno: čim svi ostali podaci toliko odstupaju od ovog jednog, mora da je gore nego što smo mislili!

ML: Neretko smo mogli čuti premijera, sad već bivšeg, kako kritičarima poručuje da ako bi oni znali njegov posao bolje da rade od njega, sami uzmu da ga urade. Da li biste ikad prihvatili njegov izazov?

Ne bih. Trebalo bi da iza sebe imam snažnu političku stranku i mnoge osobine koje nemam. A ne bih ni volela da imam. ML: A kako vidite studentska glasila danas? Od svih studentskih glasila, jedino ponekad prelistam MonopolList, ali mi se nije desilo da se u neki tekst udubim. Često se usred teksta upitam: „Koga na ovom svetu to može da zanima?“ O novostima na fakuletu saznajem po hodnicima, umesto iz vašeg časopisa! Ni o jednoj „vrućoj temi“ koju smo danas dotakli, o plagijatorima, ili o poltronima, Monopol- List nikada nije sam progovorio, makar kroz šalu, svih ovih godina! Ako mislite da se razlikujete od onih čije ponašanje osuđujete, hajde, napišite koju reč o tome! Ili, još bolje, napišite nešto o sprezi političkih partija i vaših studentskih organizacija. Barem će vam porasti čitanost. Ako se i vi ne bojite onih telefona koji bi mogli da vam zazvone!

ML: Već na prvom času Međunarodne ekonomije, kad studente upućujete u način polaganja predmeta, odmah im poručite da odgovaranje doslovce iz udžbenika povlači obaranje na ispitu. Šta kažete onima koji negoduju na ovakva pravila i kriterijume?

Hvala vam na ovom pitanju, tu ne sme da ostane nijedna nedoumica! Na pismenom delu ispita, od petnaest pitanja, u tri ili četiri se traži objašnjenje neke teoreme, zakona, ili teorijskog stava. Kako da u tom slučaju ocenim da li student razume materiju, ako je izgovara napamet, kao Sveto pismo? Kada me pitaju – pa kako onda da napišem, od prvog časa im govorim: recite kao kad vas komšinica zove telefonom, pa pita, šta je to, molim te, Hekšer-Olinova teorema? Sigurno joj nećete reći: “Zemlja će izvoziti robu u čijoj se prozvodnji intenzivno koristi….”, pa tako još dva reda joj izgovorite! Kao što komšinica nije tražiila deklamaciju, nego objašnjenje, eto, baš to tražim i ja. Student koji ništa sem deklamacije ne ume da napiše, ipak ima još trinaestak pitanja, pa svakako zbog ovoga neće pasti na ispitu. Ali će u životu sigurno pasti.

ML: I za kraj, šta biste poručili studentima Ekonomskog fakulteta?

Kad osetiš nepravdu, seti se ovih reči: „Niko ti ne može dati slobodu. Niko ti ne može dati jednakost ili pravdu. Ako si čovek – uzmi je sam“ (Malkolm X).

INTERVJU VODILI: Dunja Ilić i Stefan Rodić