Izvor: N1

Genetičar Miodrag Stojković, profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, Jovana Ružičić iz Centra za mame i naučni savetnik Instituta društvenih nauka Vladimir Nikitović govorili su u emisiji (Re)konstrukcija o merama vlasti za povećanja nataliteta, kao i o tome što “nestajemo”. Nikitović kaže da će nas, ako se ne preduzmu bilo kakve mere, 2035. biti oko šest miliona. Ružičić naglašava važnost stanja u porodilištima prilikom odluke mama da rode još dece.

Naučni savetnik Instituta društvenih nauka Vladimir Nikitović na pitanje „zašto nestajemo“, kaže da je toliko mnogo razloga.

Na pitanje treba li o demografiji više i češće govoriti kaže da je njegovo lično gledište da je „demografije u tom smislu i previše i da je to i kontraproduktivno“.

„Populaciona politika treba da bude što je manje vidljiva u medijima, a da njeni mehanizmi budu vidljivi onima kojima je to potrebno“, kaže on.

Jovana Ružičić iz Centra za mame ističe da „mnogo pričamo, a malo radimo“.

„Ovo vreme pred izbore, demografija, natalitet su glavne teme. Roditelji ne rađaju decu jer veruju da ovde nema budućnosti, donose odluku na osnovu svog iskustva, iskustva kume, komšinice… A ne na osnovu onoga što vide u medijima“, kaže ona.

Profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović kaže da „savremena ekonomija kaže da na tvoju odluku neće uticati ni prošlost ni sadašnjost, nego očekivanja“.

„Očekivanja su strašna stvar, ovde ljudi mogu samo da očekuju da sutra bude gore nego što je danas. Oni idu zbog očekivanja“, kaže Popović.

Genetičar Miodrag Stojković kaže da je otišao devedesetih godina, a onda ponovo pre dve i po godine.

„Jer sam se u međuvremenu ponadao i poželeo da se zauvek vratim kući. Odlazak u inostranstvo nikad nije lak, ali u jednom trenutku shvatite da u zemlji u kojoj ste rođeni ne možete da radite posao za koji ste rođeni. Tamo kad se kaže da je nešto crno, to je crno, tamo kad se kaže sastanak je u 4, jeste u 4, a ne u pet do 4 ili 4 i 15… Niko vas ne pita za koga navijate, niko vas ne pita u koju crkvu idete, niti šta radite posle radnog vremena, ali vas pita šta znate da radite“, kaže on.

Ružičić ističe da se vratila nakon 11 godina života u Americi.

„Amerika što se tiče ženskih prava je 200 godina ispred nas, ali opet s druge strane, tamo porodiljsko odsustvo je najčešće tri meseca, neplaćeno. Ja ću mojoj deci savetovati da odu u inostranstvo da se školuju, jer to je lično iskustvo koje menja čitav život. Ja se nadam da će se oni kao i moj tata, deda, pradeda vratiti, a ja ću dati sve od sebe da ova zemlja za nijansicu bude bolja kada se oni vrate“, kaže ona.

Popović, kako kaže, ima utisak da je predsednik u tom trenutku izmislio 5.000 evra.

„Da su ga kasnije verovatno korigovali da je to previše, pa je on izmislio 300.000. Međutim, tih para nema, budžet je u deficitu, svako ko pogleda bilo koji papir Fiskalnog saveta videće da je deficit veliki i značajan“, kaže ona.

Ružičić je mišljenja da su mame svesne gde žive i u kojoj državi žive.

„Ja na to obećanje od 300.000 dinara za prvo dete gledam kao na jeftin politički poen, s tim da nije jeftin. Mislim da tih 300.000 nisu populaciona mera. Svaka deseta žena ne želi više da bude mama samo zbog iskustva u porodilištu“, kaže ona.

Nikitović ističe da treba razbiti mit koji kod nas postoji i dalje, vezan za neko prošlo vreme, gde ako ste bogati, imate veća primanja, imaćete manje dece. Dodao je da misli da je kraće porodiljsko odsustvo, poput onog u Nemačkoj, dobra stvar.

„Kada se vratite na posao posle tri meseca, imate mogućnost fleksibilnosti, a kod nas kada se vratite posle 10 meseci, vratili ste se i to je to. U fleksibilnijim je veća stopa rađanja, a kod nas je verovanje ako produžite da će dovesti do povećanja stope, to je nažalost netačno“, kaže on, dodajući da je u praksi najjednostavnije dati novac.

Prema njegovim rečima, „prosečna starost, kao svaki prosečni pokazatelj mnogo toga skriva“.

„Mene kao demografa brine kod svih mera što se one donose na tom nacionalnom nivou. Projekcije koje ja radim, koje rade moje kolege, govore da vi čak i kad podignete stopu rađanja i da to zadržimo do kraja veka, vi biste tek 2084. godine imali blago povećan broj stanovnika, a gde bi se to desilo – u Beogradu i Novom Sadu“, kaže on.

Popović dodaje da u svim zemljama koje imaju migracije postoji boljka da uvek odlaze najbolji.

„Ali se uočila jedna pravilnost, da se migracije polako smanjuju, pa zatim i nestaju onda kada se u zemlji pojavi dovoljan broj dobro plaćenih radnih mesta. To mogu da urade strane direktne investicije, tako je Irska izašla iz tog problema. U Irskoj su došle strane direktne investicije najkvalitetnije moguće, tu su se znatno podigle plate, emigracije su prestale, Irci su počeli da se vraćaju. Ne možeš ti da daš 3.000 evra ovoj što hoće da se porodi i da misliš da si rešio problem. Ti kao ekonomska politika moraš da privlačiš strane direktne investicije, a to može ako nema samo jedna partija u zemlji i jedan čovek koji sve rešava. Dok je takva vlast, kvalitetne strane investicije neće dolaziti“, kaže ona.

Ružičić ističe da se mame u porodilištima susreću sa svim i svačim.

„Od toga da veliki broj njih ne zna šta se dešava sa njihovim telom tokom porođaja, do toga da vrlo često morate da imate nekog svog kome morate da date poklon u vidu koverte u najgorem, a viskija u najboljem slučaju. Ni lekari ni sestre nisu u sjajnoj poziciji. Meni se čini da je sređivanje porodilišta najlakša stvar koju je moguće uraditi, a zašto je to važno – jer se u porodilištima ne rađaju samo bebe, rađaju se i mame. Ako ona izađe samouverena, sigurna u to da zna da je uspela, da ona može, da je ona mama carica, ona će posle toga razmisliti da li će imati još jedno dete i reći ‘zašto ne’. Kao društvo treba da uradimo sve što je u našoj moći da žene zadovoljne izađu iz porodilišta“, kaže Ružičić.

Kao roditelji, kaže ona, želimo da usadimo prave vrednosti u svoju decu.

„Kako ja svojoj deci da kažem ‘učite, ako budete najbolji imaćete najbolje poslove’. Onda se borim svakodnevno sa vrednostima koje ću usaditi u svoje dete, kako onda da ih hrabrimo da budu najbolji, kad oni gledaju ko je na tim funkcijama, ko donosi odluke, ja želim najbolje đake svuda“, istakla je Ružičić.

U emisiju se uključila i mama iz Novog Sada Jovana Ristić, koja je tri dana pred istek porodiljskog odsustva dobila poziv u kome su joj rekli da ne mora da se vraća na posao i da joj neće produžiti ugovor.

„I tako sam ja ostala bez posla sa detetom od godinu dana. Trenutno tražim advokate, želim da se raspitam koja su moja prava tu, pošto je moj slučaj specifičan. Nisam to očekivala, ko očekuje da dobije otkaz, ali smatrala sam da je potpuno normalna stvar da se vratim na posao. Po struci sam diplomirani pravnik, a radila sam u maloprodaji, u jednoj firmi koja posluje u svim tržnim centrima u Srbiji“, kaže ona.

Ružičić kaže da „prvog dana kada se vratite na posao možete da dobijete otkaz“.

„I tu nema pravnog leka“, kaže ona.

Stojković naglašava da „dete nije mandat, pa da ga uzmem ili vratim onda kad meni odgovara“.

„Nego životni projekat, za koji je potreban dugoročniji plan od jednokratne pomoći“, kaže on.

Ružičić, govoreći o očevima, smatra da bi teret aprolutno trebalo da se podeli.

„Ne mogu dovoljno glasno da istaknem da je potrebno da se očevi više uključuju, u porodicama gde postoje oba roditelja. Mi bismo želeli da vidimo, ja verujem da država samo treba da obezbedi da sistem funkcioniše, ali bi po meni bilo obavezno odsustvo oba roditelja, odnosno očeva tokom nege deteta“, kaže Ružičić.

Popović, pak, smatra da je to „utopija“.

„Da ćete vi muškarce da privučete u kuću. Ja nekako ne bih ni dala da mi uzmu ono što sam ja imala sa svojom ćerkom“, kaže Popović.

Nikitović na pitanje o projekcijama za 2030. godinu kaže da „nema šanse da nas bude više“.

„Ali ono što više zabrinjava, to su jako niske stope doživljenja relativno starije populacije. Ja se ne bih opterećivao brojem ljudi, nego upravo poboljšanjem njihovog načina života. Negde oko 2035. ako se ne preduzmu bilo kakve mere bili bismo blizu šest miliona“, kaže on.

Ceo tekst možete videti ovde