Akademska čestitost je odlična stvar. Cenim što Beogradski univerzitet tom načelu poklanja sve veću pažnju. Radujem se i što pojam postepeno ulazi u širu upotrebu. Ne bi smeo da podrazumeva samo borbu protiv plagijata. A pogotovo ne politički motivisanu borbu protiv navodnih plagijatora jedne, i samo jedne, političke fele, jer to nije ni čestito ni akademski.
Imam jedan skroman predlog. Da Beogradski univerzitet od prve godine studija uči studente da su činjenice svete, da trač nije istina, da akademski građanin ne optužuje bez dokaza, da tvrdnje podvrgava proveri po metodama naučnih disciplina. Da ništa, pa ni vlastite političke simpatije i omraze, ne uzima zdravo za gotovo. Da akademska etika znači da si u javnom životu pristojan i odmeren. Da tuđe stavove ne moraš ni da usvajaš, ni da poštuješ – nikoga ne treba terati da se pretvara kako poštuje svaku glupost koju čuje – ali da ljude koji te stavove iznose moraš da uvažavaš kao ljudska bića, ne manje vredna od tebe.
Maleni povod za ovu propoved našla sam u utorak u Večernjim novostima, iz kojih sam saznala da je „Student (Aleksandar Jakšić) nezadovoljan kaznom” strogog ukora koju mu je izrekla Disciplinska komisija beogradskog Ekonomskog fakulteta zbog toga što je na tribini o akademskoj čestitosti izvređao profesorku Danicu Popović.
Odmah da se razumemo, nisam dezinteresirana u ovoj stvari. Znam za slučaj jer je Danica Popović dugi niz godina bila kolumnistkinja Politike, lista koji sam u dva navrata uređivala. Žao mi je što je Danica prestala da piše za Politiku, jer je ona, po meni, san svakog urednika. Ima sve što kolumnisti treba: hrabrost svojih uverenja, sposobnost da misli izvan klišea, spremnost da svoje misli prati do njihovih logičnih završetaka, ne osvrćući se na to da li je njen prvorazredni um vodi u sukob sa Koštuničinom, Đinđićevom, Cvetkovićem ili Vučićevom vladom. Ni sa jednom vlašću nije bila nežna, iako bih rekla da je prema sadašnjoj posebno surova, a ništa manje nepravedna. Dana poseduje ono pomalo zastrašujuće samopouzdanje ljudi koji znaju o čemu govore i koji o tome pišu elegantno, sa nonšalancijom koja se ne da odglumiti ni imitirati. Ako to nije definicija onog što bi nezavisni intelektualac u slobodnom društvu trebalo da čini, ja za bolju ne znam. Ako nema straha, to ne znači da nema mane: na primer, ne voli da „uzima zarobljenike”, da posudimo američki žargon. Ali je li to stvarno greška kod kolumniste od kog urednik jedino i traži da bocka i izaziva? I da svoja nesnošljiva mišljenja, naravno, zasniva na proverljivim činjenicama.
I sve to u društvu čija svaka polovina misli da onoj drugoj polovini treba začepiti usta.
Za sebe mogu da kažem i da slučaj znam iz prve ruke. Nisam, doduše, prisustvovala tribini na kojoj je student master studija Aleksandar Jakšić rekao da je „javna tajna” da Danica Popović deli ocene studentima iza zatvorenih vrata svog kabineta (svedoci tvrde da je mimikom pokazao kako uzima pare) i da vređa studente te da prema tome nema prava da se javlja na skupu o akademskoj čestitosti za koji ju je zadužio dekan. Ali zato jesam prisustvovala sastanku fakultetske Disciplinske komisije kojoj se profesorka Popović žalila na studenta. Bila sam prisutna kada je Aleksandar Jakšić „objasnio” da je „njegovo pravo da iznese navode” kojim se vređa profesorka i za koje nema nikakve dokaze i niti jednog jedinog svedoka. Kada je objasnio da on „nema potrebe da dokazuje navode” i da njegovo mišljenje „nije tvrdnja”. „Ne mogu mi ništa, protiv mene leka nema”, sam je izjavio, niko ga nije bio da kaže da „ne dolazi u obzir nikakva kazna”, kao što ga niko nije bio ni da kaže da će „dokazati da reč svedoka ne znači ništa” jer profesori i akademici koje je Danica Popović navela kao svedoke „nemaju kredibilitet, koji ću ja napasti tokom unakrsnog ispitivanja”.
Njegovu samouverenost nije narušilo što na celom fakultetu nije uspeo da nađe nikoga, ali nikoga ko bi potvrdio bilo koju od njegovih optužbi na račun profesorke poznate po intelektualnoj i akademskoj strogosti. Nisu škodile ni kamere Tanjuga i Studija B koje su na ovaj mali skup došle na njegov poziv. Utisku o njegovoj iznenađujućoj društvenoj moći brzo je pridoneo i predsednik Aleksandar Vučić: upitan za komentariše izjavu Danice Popović, odgovorio da je reč o profesorki „koja progoni studenta zato što joj se suprotstavio na njenom predavanju”. Ne znam kako je netačna verzija događaja stigla do predsednika, ali veoma žalim što se to desilo, jer ne verujem da bi ostao pri svojoj tvrdnji da je bio na sednici Disciplinske komisije. Bez obzira na političku netrpeljivost.
A što se tiče Jakšićevog nezadovoljstva o kom javljaju Novosti, mislim da je donekle u pravu. Ima razloga da se ljuti na fakultet koji ga, davno pre mastera, nije naučio da nije njegovo pravo da optužuje bez dokaza, da tvrdi bez činjenica, da vređa bez osnova.
Tekst u štamanom izdanju možete videti ovde
