Израз “Нешто је труло у држави Данској” је многима био познат и пре него прича о Хамлету. Ту је реч о прљавој политици, корумпираној власти, истом таквом лидеру, о политичким партијама… али да кренем од жита које у Србији више нико не меље – јер су силоси пуни, а извоз – забрањен. Па у страху да ће се брашно убуђати, а жито иструлити, млинари дигоше хајку.
Министар пољопривреде се није оглашавао – и зашто би, ко њега шта пита? О житу и брашну у преговорима учествује премијерка, експерт за силосе, и све остало. Медији јављају да су млинари добили прву рунду и сад могу да извозе, али не колико одлуче – него колико им држава дозволи. Зашто, за име бога? Цене жита и брашна расту и забрана извоза није ништа друго до наша огромна изгубљена зарада, али – како то објаснити премијерки? И тако, забране ће остати. Извоз ће пуштати на кашичицу, какве везе има што зарада пропада и што ће се убуђати залихе? Нешто је труло…
Ништа није боље ни у сектору енергетике, где министарка подноси кривичну пријаву против доскорашњег директора ЕПС-а. Пријаву није поднела у тренутку када је био директор, већ много касније, када су тог човека, иначе бившег власника печењаре „Фантазија“ истерали не само из ЕПС-а, већ – на улицу. И сад, које је кривично дело починио овај бивши печењар? Ево, да чујете: лагао је Вучића. Лепо у кривичној пријави пише, а медији преносе – бивши печењар је Вучићу најпре лагао Вучића да је електропривреда Србије спремна за зимску сезону, а касније га је лагао и убеђивао да неће бити потребе да се у току зиме увози струја. Шта бисте друго ви урадили да сте министарка енергетике, у земљи где у електранама уместо угља спаљују блато и поливају га мазутом? Нешто је труло…
А за то време, држава тражи од пијачних продаваца да уведу фискалне касе. На пијацама, да, да. Како мислите, сељаци немају струје на тезгама? Па шта? Заиста, у држави која је волшебно ослободила и адвокате и таксисте обавезе да имају фискалне касе, неко ипак мора да плати тај ПДВ! Адвокати неће, међу њима нарочито неће они „самосталци“, јер ће то, кажу, угрозити њихов поверљив однос са клијентима. А неће ни таксисти, мада баш и немају неки неки индискретан однос са клијентима – али је очито да такав однос негују са властима у овој земљи. И онда власт удари на пијачне препродавце, забринути владар их муњевито прима у аудијенцију и обећава да ће покушати… Нешто је труло…
Сад, све то је лепо објаснио глумац Лаза Ристовски. Главни проблем у Србији није власт, већ они из београдског круга Двојке, који би хтели да презму власт, а не виде да је то немогуће. Ти људи не воле сами себе, па како, такви, да воде Србију? Никако, каже Лаза. А мени из главе не избија слика из филма Тито и ја, где исти тај глумац удара главом у зид, притиснут бесмислом партијских парола, па се на крају убије, јер му душа тај притисак не може да поднесе. А не беше ли то баш у кругу Двојке, где је исти тај глумац много летњих вечери умирао у кади, у представи Мара Сад, где је тако искрено глумио пред људима – који мрзе саме себе? Да, то је тај исти глумац, и сам је, док је био Хамлет, начуо да је нешто труло… али давно.
Али има и лепих вести. Председник Вучић се за тренутак одвојио од пијачних продаваца почео да се бави високом политиком. Сусрео се са председником најбогатије опозиционе партије (са оним лоповом, наравно), где су заједнички су побацали још непребројане изборне кутије на отпад. И заказали нове изборе за крај године. Користиће исте кутије, ако не иструле.
А и да иструле, шта сад. У овом игроказу једино је било важно да обојица покажу новом америчком амбасадору да су употребљиви. А овај то зна да цени.
Текст у штампаном издању налази се
