Tamna strana etike Beogradskog univerziteta
foto FoNet Milica VuckovicSećate li se onog spora na Ekonomskom fakultetu gde sam osuđena za plagijat prevoda jednog inostranog udžbenika? Mada su i Stručna i Etička komisija fakulteta zaključile da se ne radi o plagijatu, dekan se o to oglušio i stavio na glasanje da je u pitanju plagijat prevoda. Šta se kasnije dešava?
Kasnije se otkriva tamna strana etike na Beogradskom univerzitetu. Odbor za profesionalnu etiku odbio je da se izjasni o mojoj žalbi. Umesto da presudi ko je prekršio moralna načela, ja ili tadašnji dekan Ekonomskog fakulteta, odbor je – bez razmatranja – odbacio moju žalbu. Kao da sam na pisarnicu Univerziteta, umesto žalbe, podnela masnu hartiju od bureka, pa Odbor nije ni imao šta da razmatra, nego je slučaj odbačen.
Razlog je ubrzo otkriven: predsednik Odbora za profesionalnu etiku je stalno zaposlen na Pravnom, a radi honorarno na Ekonomskom fakultetu, pa nije bilo zgodno da baš on potpiše presudu protiv tadašnjeg dekana, bez čije saglasnosti svakako ne bi ni bio honorarac na Ekonomskom fakultetu. Lakše je naravno bilo da profesorki Beogradskog univerziteta uskrati Ustavom zagarantovano pravo na žalbu i na odgovor. Etično, zar ne?
Tadašnji dekan Ekonomskog fakulteta umalo je postao rektor Beogradskog univerziteta (što je i sam u medijima najavljivao). Ipak, ne dade mu se. Prevalio je starosnu granicu za obavljanje rukovodećih mesta na univerzitetu, pa je sada samo prorektor Beogradskog univerziteta – ali istovremeno i prodekan Ekonomskog fakulteta!!! Kako to može pitate se? Evo kako: na univerzitetu niko neće da se zamera. I sve može – pa i to da ista osoba obavlja dve funkcije koje su u sukobu interesa, a da svi na Univerzitetu o tome ćute!
Konačno, da li je bivši dekan Ekonomskog fakulteta prekršio Kodeks profesionalne etike odlučivala je najviša instanca – Etički odbor beogradskog univerziteta. Odlučili su da bivši dekan, to jest sadašnji prorektor/prodekan nije kriv. A sama odluka, nanovo, predstavlja pravi moralni skandal. Etički odbor, naime, čine petorica dekana BU – a odlučivala su samo četvorica! Izostao je niko drugi nego – predsednik Etičkog odbora. Da sramota bude veća, u odluci dostavljenoj običnom poštom, nisu naveli ni kakav je bio ishod glasanja krnjeg sastava Etičkog odbora.
Svi su tamo, izgleda, hteli nešto da sakriju: neko da sakrije svoje prisustvo i potpis na odluci, neki samo da se ne vidi kako su, u zbiru, glasali. Ipak, niko od njih nije sakrio da je predsednik ili član Etičkog odbora Beogradskog univeztiteta. Velika je to čast i ostaće zapisano ko je bio moralni sudija i kako je sudio, makar u krnjem sastavu, kad trenutak tako bude tako nalagao.
Narod čiji univerzitet ima ovakav Etički odbor nema razloga da brine za svoju budućnost.
Autorka je profesorka Beogradskog univerziteta
Tekst u štampanom izdanju nalazi se ovde
Kajzere, izvini!
Boris Begović13.06.2022. 12:30
Foto: FoNet/Milica VučkovićAu, koliko je zabelelo pominjanje njegovih nepočinstava, kada Branislav Boričić, prorektor Univerziteta u Beogradu i prodekan Ekonomskog fakulteta istog univerziteta, u roku od 24 časa odgovara na tekst profesorke Danice Popović. No, prevari se Boričić Branislave, pa pomenu Begovića Borisa. Pa da mu ja, ovim putem, vodeći računa o javnosti, uputim par prigodnih reći.
Najbitnije, Boričićev tekst vrvi od neistina. To bi predsednik Aleksandar Vučić i plagijator Siniša Mali nazvali lažima, ali ja ne spadam u nepristojne ljude, pa to nazivam neistinama. Počev od potpisa. Branislav Boričić se potpisao kao „bivši dekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu“. Nije on uopšte bivši, već je sadašnji prodekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i, istovremeno, prorektor Univerziteta u Beogradu. Prvi put u istoriji, kako bi to odmereno iskazao predsednik Vučuć, Univerziteta u Beogradu jedan čovek je istovremeno prorektor tog univerziteta i prodekan fakulteta koji čini taj univerzitet. Dvostruka uloga. I to u svojoj 68. godini. Cvet akademske mladosti i kreativnosti! A Senat Univerziteta u Beogradu čuti o tom sukobu interesa i prihvata Branislava Boričića kao jednog od svojih, člana rektorskog kolegijuma. Kad smo već kod etike!
Drugo, i veoma bitno, nije tačno da su „sva četiri najviša profesionalna akademska tela“ ustanovila neakademsko ponašanje profesorke Danice Popović. Ne samo da između tih tela postoji hijerarhija, pa sva četiri nikako ne mogu da budu „najviša“ (Branislav Boričić očigledno ne zna o čemu piše), nego ni Stručna ni Etička komisija nisu ustanovile, prema njihovim izveštajima, da je u pitanju plagijat prevoda. Nastavno-naučno veće je, pod komadom Branislava Boričića, a suprotno važećim propisima, to ustanovilo, a Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu, kojim rukovodi profesor Vuk Radović, honorarni saradnik Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sramno je, bez razmatranja, odbacio žalbu Danice Popoviću, budući da je navodno izjavljena na pogrešno rešenje.
Druga strana od one kada prekršilac etičkih načela govori o etici
Treće, nije na mestu tvrdnja da se protiv navedenih rešenja može pokrenuti upravni spor, nego je taj spor već pokrenut. I to Branislav Boričić jako dobro zna, pošto je strana u sporu, a pravi se nevešt. Pa će se tek kad Upravni sud odluči, kada bude odlučio, videti kako stvari stoje u pogledu odluke Nastavno-naučnog veća. A da ne bi bilo neizvesnosti za članove Etičkog odbora Univerziteta u Beogradu, i u pogledu njihovog rešenja će biti pokrenut upravni spor. Rešila Danica Popović da presavije tabak, a ja verujem u slobodnu volju pojedinaca, barem onih u mojoj porodici.
Pošto je ustanovljeno činjenično stanje da Branislav Boričić ne govori istinu, sada malo o njemu i njegovoj akademsko-upravnoj karijeri. Očigledno ga je pogodilo koliko je eminentnih profesora Univerziteta u Beogradu dalo podršku zahtevu profesorke Danice Popović za ispitivanje njegove odgovornosti za kršenje Etičkog kodeksa. Pa insinuira da sam ja, kao njen suprug, sve to organizovao na Pravom fakultetu, dok sam tamo bio profesor. Nego, otkud to potpisa akademik Ljubodrag Dimić, mora da je i on sa Pravnog fakulteta! Otkriću Branislavu Boričiću malu tajnu. Jedan od ljudi koji je potpisao podršku, rekao je, kada sam ga pitao da li to želi: „ako je protiv Boričića, odmah potpisujem“. Dakle, nisam ja centar zbivanja. Nego je to, voleo on ili ne, Branislav Boričić. LJudi su bili zgroženi njegovim delanjem, ne samo onim što je on kao fakultetska vlast učinio Danici Popović.
U svojim ranijim tekstovima u listu Danas Branislava Boričića sam nazvao Kajzer Sozeom Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zbog toga se ponizno izvinjavam gospodinu Sozeu. Mislim, Kajzeru se može prebaciti mnogo štošta, ali nikako ne da je kukavica. Čovek je, tako pričaju, svesno pobio celu svoju porodicu da bi to pokazao (po potrebi odgledati film „Dežurni krivci“). Nasuprot tome, Branislav Boričić je – kukavica. Takav mu je i ovaj tekst – kukavički. Koristim, pristojnosti radi, reč kukavica, iako bi primerenija bila ona distinkcija dr Grujića (u izvođenju Radeta Šerbedžije) iz filma „Variola vera“ (odgledati po potrebi). Skriva se Branislav Boričić, opet iza odluka te jedne, te druge komisije, te iza moralne gromade Vuka Radovića i odbora kojim on predsedava. Nije to pukovnik Natanijel DŽesop iz filma „Nekoliko dobrih ljudi“ (odgledati po potrebi) koji na kraju bestidno, iskreno i ponosito kaže: „Jeste, bre, ja sam to naredio“. Ove „bre“ sam dodao, nije u rečniku pukovnika američke mornaričke pešadije.
A da je Branislav Boričić kukavica sledi i iz činjenice da me je tužio sudu i to tako da je podneo pet parničnih i jednu krivičnu tužbu zbog mojih tekstova o njegovim činjenjima kao javne ličnosti. Nije se usudio Branislav Boričić da u novinama odgovori na moje navode, da se upusti u polemiku, znoje se dlanovi, nego me je tužio. Hajde još ove parnice (pet komada) nekako mogu da razumem, ali nemam nikakvog razumevanja za krivičnu tužba za napisane reči.
Krivično pravo je posvećeno najstrašnijim ljudskim činjenjima, a sudovi se u krivičnom postupku bave najtežim prekršajem prava. Bavi se ubistvima, silovanjima, teškim telesnim povredama. Bave se jezivim činjenima, koja ostavljaju teške posledice. Umesto da sudu prepusti da se bavi tim posledicama, ljudskim tragedijama i njihovim predupređivanjem, sujeta Branislava Boričića, prorektora i prodekana, navela ga je da me krivično goni. Zbog kukavice Branislava Boričića, sud se sada bavi povređenom sujetom jednog pseudointelektualca.
Uzgred, zgusnut mi je sudski raspored u sledećih desetak dana: imam tri ročišta u kojima je tužilac Branislav Boričić. 14. i 16. juna su parnice, a 21. juna je novo ročište krivičnog postupka. Biče zanimljivo i željno iščekujem ponovno suočavanje sa čovekom koji se u sudnici znoji i pri hladom vremenu.
Opstanak Branislava Boričića na mesti prorektora i prodekana je pitanje etike Univerziteta u Beogradu i onih koji treba da vode računa o tome. Što se mog odnosa prema dotičnom tiče, mogu mu javno poručiti jedino ono što je uobičajena replika iz holivudskih advokatskih filmova: „See you in court“!
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji
tekst u elektronskom izdanju nalazi se ovde
The naked figure of Truth is held aloft by her father, Time, who with his scythe subdues Falsehood, in her fine apparel and dissembling mask, while the baleful figure of Envy recedes, protesting. Lemoyne has imbued the figures in the dramatic scene with a solid sculptural quality.
Originally, this effect was even stronger before the canvas was extended on all four sides. Lemoyne’s figures forcefully filled the original space of the painting. Lemoyne was obviously aiming to continue the grand tradition of seventeenth-century history painting in this work, as he had done in his ceiling painting for Versailles.
Lemoyne was suffering from severe depression when he was painting this work. The subject may have held a personal significance for the artist: tragically, the day after he completed it, he committed suicide.
.
