Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je koliko su realna obećanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića o izgradnji grandioznih objekata koji treba da budu završeni do 2027. kada se u Beogradu održava svetska izložba EXPO.
Sagovornici su bili dva profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu – Danica Popović i Dejan Šoškić.
Bilo je reči o tome da li se svi ti objekti, među kojima su nova sajamska zgrada, železnička i autobuska stanica, prva linija metroa i nacionalni fudbalski stadion, mogu završiti za nešto više od tri godine, da li su ulaganja u zdravstvo i prosvetu preča od nacionalnog fudbalskog stadiona koji, prema rečima predsednika Vučića, treba da uz madridski bude najlepši u Evropi i da li je Srbiji među vodećim zemljama u Evropi u oblasti veštačke inteligencije što tvrdi premijerka Ana Brnabić.
Razgovaralo se i o tome gde će vlada naći 12 milijardi eura koliko će koštati planirani objekti, da li će morati da se zadužuje u trenutku kada su kamate na svetskom tržištu vrlo visoke, koliko će taj dug opteretiti Srbiju, da li su realna očekivanja da će EXPO doneti prihod od milijardu eura i ko će najviše da profitira, šta će nakon završetka svetske izložbe biti sa objektima koji su za nju izgrađeni, kao o tome da li će izgradnja velikih objekata ubrzati privredni rast Srbije ili će EXPO doneti gubitke kao što je bio slučaj u nekim zemljama nakon sličnih manifestacija.
Omer Karabeg: Dugačak je spisak velikih infrastrukturnih objekata koje je najavio predsednik Vučić koji treba da budu izgrađeni do maja 2007. godine kada počinje EXPO.
Tu je nova zgrada sajma, nacionalni fudbalski stadion, nova železnička i autobuska stanica, prva linija metroa, gasovod, Prirodnjački muzej, zgrada Filharmonije, akvarijum, bulevari u Beogradu, masovna obnova fasada u gradovima Srbije. Pomenuti su i neki putevi i pruge. Da li je to sve moguće izgraditi za nešto više od tri godine?
Danica Popović: Kad je predsednik izneo svoje planove, moj komentar je bio da treba da se setimo da je pre tri godine obećao novu kanalizaciju u predgrađu Beograda Borči koja nikada nije urađena.
Kada danas sve te velike stvari najavljuje čovek koji nije bio u stanju da ispuni obećanje dato stanovnicima Borče, odmah je jasno da tu nešto nije u redu. Reč je, u stvari, o propagandi.
To je novi stil vladanja koji je u velikoj meri prisutan i u Evropi, a ovde se vidi u najbeskrupuloznijoj varijanti. Sve su to spin diktatori, ljudi koji spinuju i izmišljaju.
Oni ne rade ono što su radili okrutni i krvožedni sadisti poput Staljina i Hitlera, oni su propagatori i samoreklameri na televiziji, ljudi koji obećavaju.
Šta obećavaju ne znaju ni oni. Da ih sutra pitate šta su obećali – ne znam da li bi znali. Ali to nije ni važno. Važno je da se vrlo često pojavljuju i da stalno nešto obećavaju.
Dejan Šoškić: Meni veoma smeta je što je to ideja pojedinca ili neke uske grupe koja za posledicu treba da ima ogromno trošenje javnih sredstava, a da o tome nismo imali nekakvu javnu raspravu, niti smo čuli šta struka o tome misli.
Neki ljudi s pravom kažu – već imamo sajam i stadione.
Da li je Srbija finansijski sposobna da u ovom trenutku gradi sve te objekte i koliko je to isplativo jer to treba da košta 12 milijardi evra u situaciji kada Srbija ima 35 milijardi evra javnog duga. Za poslednjih 10 godina Vučićeve vlasti dug je porastao za više nego duplo.
A pri tom su stope privrednog rasta Srbije tokom tih 10 godina bile vrlo niske, niže od proseka u Centralno i Istočnoj Evropi. Srbija, znači, ulazi u projekte sa vrlo diskutabilnom isplativošću iako zaostaje za Centralnom i Istočnom Evropom.
Vrlo su diskutabilni dugoročni pozitivni makroekonomski efekti tih investicija. Verujem da je to jedan od monumentalnih projekata koji su karakteristični za totalitarne privredne sisteme i društva gde pojedinci i nomenklatura na vlasti ogromnim izdacima opterećuje budžet zemlje, odnosno poreske obveznike.
Ako se ovaj projekt realizuje, verujem da ćemo nakon toga dugo razmišljati o tome šta nam je to sve trebalo i da ćemo na sve to gledati kao na monument megalomanije i nekontrolisane potrošnje javnih sredstava.
Stadion umesto bolnica
Omer Karabeg: Da li je sve ovo što je pomenuo predsednik Vučić u ovom trenutku neophodno Srbiji. Da li je, recimo, potreban nacionalni fudbalski stadion za koji Vučić kaže da će, uz novosagrađeni madridski, biti najlepši u Evropi. Postoji li nešto što je u ovom trenutku preče?
Danica Popović: Mislim da je sve to besmisleno. Predsednik bi morao da bude kredibilan i da nam ponudi budućnost u kojoj ćemo sebe videti. Umesto toga mi u budućnosti vidimo građevine koje, po mom mišljenju, neće graditi naša operativa.
Najverovatnije ćemo uzeti kredite od Kineza i najveći broj tih zgrada će podiću Kinezi i njihova operativa. Bruto domaći proizvod će se povećati za onoliko kolika bude vrednost tih zgrada, ali tu neće biti radova koji bi mogli da povećaju privredni rast koji je blizu nuli.
Dejan Šoškić: Mislim da nam nacionalni fudbalski stadion apsolutno nije potreban. Već imamo stadione koji su izgrađeni u vreme kada je Srbija bila deo znatno mnogoljudnije države.
Danas, kada je naše stanovništvo u demografskom opadanju, kada je sve manje stanovnika, kada je mnogo više medija za praćenje sportskih događaja, građenje nekakvog grandioznog nacionalnog stadiona nema nikakvog smisla.
Podsetio bih da živimo u državi u kojoj, iako plaćate doprinos za državni Fond zdravstvenog osiguranja, vrlo često ne možete da ostvarite pravo na zdravstvenu zaštitu, pa treba da idete u privatne klinike, a za decu, koja boluju od teških oboljenja, skupljamo pare SMS porukama da bi ih poslali na lečenje u inostranstvo.
Deca plaćaju udžbenike u školama, neke elementarne stvari države blagostanja, koje smo nasledili iz Jugoslavije, više nisu dostupne građanima.
Osim toga, ovakvi projekti su idealno leglo za korupciju. Jedan stručnjak MMF-a je rekao da se u zemljama sa visokom korupcijom uvek daje prednost velikim projektima jer je kod njih teško utvrditi njihovu realnu vrednost.
A mi smo po oceni Međunarodne transparentnosti zemlja sa izrazito visokom korupcijom. Mislim da i ovaj projekt i ovo ogromno rasipanje javnih sredstava može da bude plodno tle za netransparentne postupke što uvek na kraju plate poreski obveznici.
Kruzer u Zemunu
Omer Karabeg: Zanimljivo je da je predsednik Vučić najavio i projekt ”Zaplovimo Srbijom”. Obećao je da će duž Dunava biti izgrađene marine i pristaništa za domaći i međunarodni saobraćaj i rekao da će u Zemun prvi put u istoriji doći jedan veliki kruzer.
Danica Popović: Ako nismo do sada imali zbog čega da se radujemo, kada govorimo o našoj budućnosti, mislim da je posle ove izjave krajnje vreme da se obradujemo. Šalu na stranu.
Čini mi se da ovo što mi danas u ovoj emisiji radimo – sedimo i razgovaramo o planovima koje je predsednik najavio – znači da mi u stvari učestvujemo u Vučićevoj kampanji za povećanja njegove popularnosti.
Svi mediji, sve radio stanice, svi režimski i opozicioni TV kanali naširoko su preneli ono što je on pre tri nedelje pričao o velikim projektima.
Posle toga nastala je salva komentara u svim medijama i mi i danas trošimo energiju pričajući o tome. I ja postavljam pitanje – zar mi ne radimo za njega? Moje je duboko ubeđenje da je sve ono što je on rekao u velikoj meri glupost. A mi sada sedimo i angažujemo eksperte koji će da raspravljaju o toj gluposti.
Zamislite da se to dešava u nekoj drugoj zemlji. Zar to ne bi bilo smešno? Zar i mi nismo smešni kad to radimo?
Trebalo bi da sve to posmatramo kao nešto krajnje besmisleno i nerazumno i da okrenemo glavu. A ako hoćemo da pričamo o Vučiću i njegovoj politici, onda treba da govorimo o njegovim ključnim greškama, korupciji, najvećim promašajima i njihovim posledicama.
Ovako, hraneći njegovu fantaziju pričom o grandioznim projektima, mi mu u stvari činimo uslugu i postajemo njegove sluge.
Omer Karabeg: U planu je i da se do 2027. godine napravi kamp u kome će biti 5.000 naučnika, profesora i studenata. Odakle će doći toliki broj naučnika i profesora i šta će oni raditi u tom kampu?
Dejan Šoškić: Ja zaista o tome ništa ne znam. Ono što znam je da je naše školstvo u dubokoj krizi. U našem obrazovnom sistemu vrlo često se nalaze institucije koje ne obezbeđuju učenicima i studentima nivo znanja kakav stiču njihove kolege u drugim zemljama.
Obrazovni sistem u Srbiji je ozbiljno bolestan i potrebna mu je reforma. U Srbiji se danas za nauku izdvaja manje u odnosu na društveni proizvod nego devedesetih godina kada je Srbija imala sankcije Ujedinjenih nacija.
Niz naučnih instituta je zatvoren. Neki su privatizovani i pretvoreni u nešto što ne podstiče naučnoistraživački rad.
Srbija treba da se ugleda na zemlje kao što su Finska, Južna Koreja ili Izrael koje su na bazi znanja napravile ozbiljan privredni napredak.
To se ne može postići jeftinim populizmom gde se stvari prikazuju boljim nego što jesu. A tome poslednjih godina svakodnevno tome prisustvujemo.
Kineski model
Omer Karabeg: Premijerka Ana Brnabić očigledno ne misli tako jer tvrdi da je Srbija već sada jedan od lidera u Evropi u oblasti veštačke inteligencije.
Danica Popović: O njoj ne možemo da govorimo jer ne verujem da je neko čuo njeno mišljenje koje bi se razlikovalo od predsednikovog.
Ne znamo šta je njeno mišljenje, a šta je njena poslušnost. Ali želela bih da kažem da se plan, koji je saopštio predsednik, oslanja na strategiju koju je primenjivala Kina nakon 2010. kada je krenula ekonomska kriza.
Kada Amerika više nije imala kapacitet da primi sav uvoz iz Kine, trebalo je naći način kako zaposliti stanovništvo. Rešeno je da se krene sa građevinarstvom. Izgrađen je veliki broj gradova, železničkih pruga i stanica. Šta su dobili?
Pored velikog zagađenja, koje je izazvala građevinska ekspanzija, danas u Kini imate gradove u kojima niko ne stanuje, vozove kojima niko ne putuje. Ali, ono što je za kinesko rukovodstvo bilo bitno – zahvaljujući građevinarstvu održan je rast bruto domaćeg proizvoda.
Ja mislim da je ista stvar u predsednikovoj glavi. Jedno vreme je potrošnja električne energije bila osnovni pokretač rasta našeg bruto domaćeg proizvoda. To je trajalo sve dok se nije potpuno razvalio naš elektroenergetski sistem na čelu sa vrlo nekompetentnim generalnim direktorom koji je inače vlasnik pečenjare, pa je napredovao partijskim kanalima.
Kada se videlo da bi svako sledeće osvetljavanje bilo čega u ovoj zemlji dovelo do potpunog kraha elektroprivrednog sistema, s tim se prestalo i krenulo se sa građevinarstvom. Pogledajte Beograd na vodi.
I sve to što se sada planira podseća na kineski model. Oni su, rekla sam, gradili gradove u kojima niko ne stanuje. Vozovi voze potpuno prazni, jeste da su fantastični, ali prazni.
Toliko ima tih slika na internetu. S kineskim kreditima i s njihovim iskustvom, koje imaju u gradnji odličnih, ali potpuno nepotrebnih objekata, i nas, izgleda, čeka slična sudbina.
Dvanaest milijardi
Omer Karabeg: Vučić kaže da će u sve ove projekte biti uloženo 12 milijardi eura? Odakle te pare?
Dejan Šoškić: Srbija će se po svoj prilici dodatno zadužiti. To će se desiti u vreme kada kamatne stope na međunarodnom tržištu rastu gotovo u svim valutama. To znači da će se teret servisiranja javnog duga povećati i da će se dug teže vraćati.
Dobro bi bilo, kad se već zadužujete, da finansirate nešto što je u stanju da generiše budući rast bruto domaćeg proizvoda, drugim rečima da ulažete u onu vrstu proizvodnje koja kroz izvoz ili supstituciju uvoza može da popravi eksternu makroekonomsku poziciju Srbije i olakša vraćanje duga. To ne može da se kaže za ovaj projekt.
On će možda imati neki priliv iz inostranstva, pre svega od stranih turista. U godini kada se održava EXPO taj priliv će biti veći, ali postavlja se pitanje šta će biti narednih godina.
Da li će u tim prostorima biti potencijala za aktivnosti koje bi mogle privlačiti strane turiste. Ja sam vrlo skeptičan i bojim se da se ne desi ono što se inače vrlo često dešava s objektima koji se izgrade za neki događaj pa nakon toga stoje prazni i propadaju.
To smo posle Olimpijskih igara gledali i u Londonu i u Pekingu.
Neke zemlje mogu to podneti, ali Srbija nije u toj poziciji. Velika ulaganja će opteretiti budžet, koji je ovih godina bio relativno balansiran, ali se postavlja pitanje šta će biti u narednom periodu posebno ukoliko kamatne stope ostanu na sadašnjem nivou ili se povećaju.
Danica Popović: Ako se uz ovako nizak privredni rast, nastavi sa davanjem velikih poklona penzionerima, studentima i mladima, u jednom trenutku će se cela kula srušiti.
Ako tome dodate 12 milijardi novog zaduženja uz visoku kamatnu stopu, sve to obećava vrlo buran i dramatičan kraj za jedno dve ili godine.
Omer Karabeg: Iz Privredne komore Srbije tvrde da bi prihod od izložbe EXPO mogao biti oko milijardu eura? Da li je to očekivanje realno?
Dejan Šoškić: Ne bih mogao da kažem. Zavisi kakav je poslovni model na kome počiva ta vrsta izložbe. Da li je to prihod koji bi ostvarilo pravno lice zaduženo za organizaciju tog događaja ili je to ukupni promet koji se očekuje. Verujem da će biti nekih pozitivnih efekata, ali sumnjam da će biti dovoljni da opravdaju ogromna ulaganja.
Danica Popović: Zaista ne znam da li je milijardu evra veliki, mali ili srednji profit. Ali, čini mi se da za manifestaciju, koja obuhvata ceo svet, to i nije senzacionalan prihod u odnosu na profite koji se ostvaruju na drugim mestima.
Ko će profitirati?
Omer Karabeg: Predsednik Vučić je najavio da će EXPO promeniti Srbiju, da će stanovnici Srbije nakon četiri godine živeti u promenjenoj zemlji. Mislite li da će se bar nešto od ovih silnih obećanja ostvariti i ko će od toga imati najviše koristi?
Dejan Šoškić: Ne verujem da će se bitno promeniti život običnih građana, posebno onih van Beograda, s obzirom da će ta investicija imati najvećeg efekta na Beograd i njegovu okolinu.
Verujem da će profitirati kompanije koje su uključene u realizaciju tog projekta. Znamo da, kad je u pitanju trošenje novca iz budžeta, poslove dobijaju kompanije koje su u neposrednoj vezi sa pojedincima ili grupama iz političke nomenklature.
Ne vidim da će biti pozitivnih efekata za građanstvo u celini. Neki pojedinci i neka preduzeća će sigurno dobro zaraditi, ali priče o tome da će to bitno transformisati našu zemlju potpuno su neutemeljene.
Mi već desetak godina slušamo potpuno neutemeljene i nerealne optimistične priče – tako da je ovo samo jedna u nizu takvih priča koje ni na čemu realnom nisu utemeljene i čiji je cilj da uvek iznova šire neosnovani optimizam.
Danica Popović: Radije ne bih odgovorila na ovo pitanje. Već sam rekla – ako pričamo o ovim stvarima mi u stvari radimo za predsednika Vučića. Govorimo o njegovim maštanjima, ulazimo u njegovu glavu i mi svi postajemo Aleksandar Vučić.
Omer Karabeg: I na kraju, može li se desiti da EXPO donese gubitak? Nije redak slučaj u svetu da tako velike manifestacije, u koje su uložene ogromne pare, na kraju donesu samo nevolje.
Dejan Šoškić: Ne bih se iznenadio da bude tako. Posebno imajući u vidu da je u Srbiji kvalitet objekata, koji se finansiraju javnim sredstvima, na izuzetno niskom nivou.
To smo videli u slučaju autoputeva i bolnica. Slično je bilo i sa brzom prugom od Beograda do Novog Sada.
Tek što je puštena u promet bilo je narušavanja bezbednosti putnika i ograničavanje brzine na znatno nižem nivou. Sve to govori o nesposobnosti sistema da generiše kvalitet i odgovorno troši javna sredstva. Ne verujem da će biti bolje ni ovog puta. Može da bude čak i gore.
Danica Popović: Već sam rekla – to je maštanje jednog čoveka u cilju vlastite promocije. To je program čiji je cilj da se poveća bruto domaći proizvod. Predsednik ni o čemu drugom ne razmišlja. S takvim planom možete da očekujete sve – sem dobroga.
