Како се зове уплашени човек који не сме да изађе на ТВ дуел са својим политичким противницима? Зове се – Александар Вучић. Храбар пред Јованом Јеремић, нем пред опозиционим лидерима. Јадно, зар не? А опет, клањају му се чак и спортисти, кад освоје златне медаље. Ко је, у ствари, јадан овде?
Када игра улогу министра финансија, искусно ће и право у обнажени деколте (и бутине) новинарке ТВ Прве одрецитовати овакав текст: „У наредне четири године просечна плата биће 1.400 евра, просечне пензије 620 евра.“ А водитељка га, наравно, неће упитати најважније – који чаробњак може да удвостручи просечну плату за само четири године? Мада то не мора да буде чаролија, увек може да се изведе оваква фарса: пустите цене да расту брже од плата – рецимо, цене да расту по петнаест, а плате по годишњој стопи од четрнаест одсто, и за четири године, ето просечне плате од 1.400 евра! Само ће једно да пада – а то је наш животни стандард. Али док ви то укапирате, стићи ће вам следеће примамљиво обећање!
То је опробани рецепт Вучићевих медијских наступа који гласи: наступај често и обећавај много. А кад га ухвате у лажи или незнању – то се никада неће чути на јавном сервису у Србији!
Да нисам гледала РТС оног историјског, петог октобра 2000. године, можда бих и сама поверовала да јавни ТВ сервис није кључни фактор у формирању јавног мњења. А тада се баш то десило – на РТС1 је око 15 часова једноставно нестала слика. И тон. И тако пола сата. И свима је било јасно – оде Милошевић у историју. Нико више није ни писнуо – живео Слоба, или било шта друго. Јавно мњење је до 15 часова мислило једно – а од 15.45 – сасвим нешто друго! Реците ми, који Твитер или Фејсбук има ту снагу?
Да не заборавимо још један председников игроказ, који се зове Међународна изложба Експо 2027. Она се одвија исто кад и оно удвостручење плата и пензија, дакле, тек за четири године, али, шта то има везе? Вучић ће и тада владати Србијом, зар сумњате?
Биће то промоција наших највећих фирми и највећих извозника. Први је Зиђин Мајнинг, други је Зиђин Копер, а трећи је кинеска ХБИС група. Па иду Мишленов Тигар, па Леони, Хенкел, Филип Морис, па Горење… Зато ми и правимо Експо, да српске фирме прикажу своја достигнућа! А за домаћина ове изложбе, изабрани смо демократском процедуром, као на Евровизији, изгледа: „Током гласања“ пише на сајту Владе Србије „подршку делегацији Србије дали су представници Кине, који су навијали заједно са делегацијом Србије“. И победисмо.
Па ипак, не треба ништа препустити случају, увек може по злу да крене. Донет је посебан закон којим се на Експо не примењује Закон о јавним набавкама. Паметно! Тај закон за сваку државну набавку тражи толико провера, оцена и експертиза, да би јадним СНС ботовима стварно пао мрак на очи! Овако, сад само упишеш на цедуљу колико ти треба пара и кажеш боту у министарству – ово је за Експо – а држава се за толико задужи. Може ли боље?
Из Вучићевог разговора на ТВ Хепи сазнадосмо и то да лажу медији да је он већ признао Косово: „Заборављате да је 2008. године Косово прогласило независност! Да смо издржали осам месеци па да добијете Нобелову награду за издржљивост, а не 11 година или више од 11 година.“ Па кад већ није добио Нобела, шта сад треба да уради? Раскопчани новинар уздише са разумевањем…
Не кажем, и у време када је пристајао на ТВ дуеле, Вучић је ретко одговорио на било које питање, а културни дијалог, по мом сећању, није водио никада. Али откад је укинуо ту непријатну праксу да разговара, све се променило набоље. Данас чак ни спортисти у њему не виде сменљивог државног службеника, већ хрле да им он честита и објасни колико је храбар и успешан.
И онда ми реците да кључна полуга ове власти не лежи у монополу на јавном ТВ сервису. Ко ми не верује, нека пита Драгана Бујошевића – он барем зна!
tekst u štampanom izdanju – ovde
