Није лако бити Марјан Ристићевић. Осам година је чекао да добије судски спор против НИН-а због повреде угледа и душевне боли изазване мојим текстом Ристичевића за омбудсмана. Суд је стао на Марјанову стану. Па ипак, судска процена душевне боли испаде десет пута мања од Марјанове: уместо триста, добиће тек тридесет хиљада динара.
Како је дошло до тога? Најпре се у НИН-у појавио мој текст Ристичевића за омбудсмана, по угледу на Калигулино именовање коња за сенатора. Овај предлог, одмах се види, био је намењен Вучићу, у време када је Саша Јанковић дао оставку на место омбудсмана, па је требало наћи неког адекватнијег кандидата. Објективности ради, у тексту сам за омбудсмана кандидовала и Миланку Карић, која је управо тада именована за почасног конзула Казахстана, док јој је муж још био на Интерполовој потерници. Па ко велим, нек бољи победи!
Не лези враже, наљути се Ристичевић (Миланка није). А од целог текста, овај део је посебно издвојио у тужби: „Није то обичан народни посланик, дресиран да гласа “за” кад председница стисне звонце. Не, Ристичевић је председник одбора за пољопривреду, водопривреду и шумарство. Где га је вероватно кандидовала нерешена афера, у новинама позната као “мистерија нестајућег кукуруза”. Кукуруз је био државни, из робни резерви, а фирма у којој је завршио – Ристичевићева. Па кад се кукурзу више није могло ући у траг, држава је изгледа схватила да је време неко озбиљан у парламенту поведе овај одбор. Кад се још сазнало да Ристичевић има вишемилионске дугове за порез, па још има и две фирме у блокади – бољег кандидата за ово место једноставно није било.“
Није било бољег ни за место шефа парламентарне групе за пријатељство са Ватиканом. Сад, којом се руком прекрстио овдашњи апостолски нунције (амбасадор Ватикана) на ту божју милост, вероватно нећемо никад сазнати.“ Е сад, за први пасус, јасно ми је зашто га је суд проучавао и преносио из документа у документ. Али овај други пасус, некако ми се чини – допао им се!
Душевну бол не смемо прескочити, елем, Ристичевић је због мог текста осећао нелагоду и „осећај у стомаку који је дошао до границе бола“, о чему је НИН још на самом почетку суђења обавестио јавност у тексту „Ристичевић не жели да буде омбудсман“. Да не буде забуне – то је Марјан заиста на суђењу изјавио!
Марјану је било важно да суд уважи да он нема никаве са афером званом „мистерија нестајућег кукуруза“ – јер он и нема фирме! То је поткрепио признањем да не би ни умео да води фирму, „јер једва попуњава вирмане када мора“. Суд је поклонио веру овом Марјановом исказу.
На питање судије, да ли је његова супруга власник спорних фирми, одговорио је: „Моја жена је физичко лице, ја не могу да бијем жену да бих знао шта она ради и да ли их има или не.“ Чудо једно, а примио је пресуду Вишег суда у спору Ристичевић – Б92, где је писало: „За суд није било спорно да се ради о породичној компанији, јер је иста стечена у браку, па по одредбама Породичног закона представља заједничку имовину супружника Ристичевић“. (Правни мониторинг медијске сцене Србије, АНЕМ, новембар 2015, страна 8).
За иоле нормалне људе, овде би се ствар завршила: по Породичном закону, фирме јесу његове, дакле, Ристичевић губи спор! Али – суд је то, не иде то тако.
НИН и ја, пише у пресуди Апелационог суда, нисмо поступали са дужном пажњом, коју бисмо учинили да смо позвали Марјана и питали га – јесу ли то ваше фирме које се помињу у афери „мистерија недостајућег кукуруза? И то ти каже судија пред којом лежи Ристичевићев одговор судији на то питање – он не може да бије жену да би сазнао има ли она фирму или не. Ето. Судство, шта си дочекало!
Бар да су му дали више пара, размишљам. Скоро човек да помисли, ове судије у ствари Ђиласови тајни агенти, што се види из бедног новчаног износа који су му доделиле.
И где је ту, онда, правда – Марјанова?
