Šta ste večerali pre tri meseca, na današnji dan? Je li padala kiša? I čije je ime Kurir tih dana provlačio kroz blato? Ne znate?
Ne znam ni ja, meni su to radili pre četiri godine, toga se sećam. Danima su moje slike izlazile na naslovnim stranama Kurira, uz naslove – POKRALA MRTVOG KOLEGU… plagirala prevod udzbenika, sećate se? Od nosilaca te kofe smrada i laži, najglasniji je bio 26-godišnji student Aleksandar Jakšić, javnosti još poznatiji poznat po tome što je u svojoj 29. godini postao generalni direktor Gradskog stambenog preduzeća – najvećeg (i najbogatijeg) beogradskog javnog preduzeća! Dakle, vredan sam plen bila, uvek sebi kažem, kad o ovom razmišljam.
Tih dana naročito, na fakultetu, ili na ulici, ljudi su me presretali, saučestvovali, pljujvali vlast, a u javnosti – ćutali. Sa Ekonomskog fakulteta, u medijima se oglasila jedino profesorka Galina Ognjanov, tekstom Zašto su optužbe protiv Danice Popović besmislene? Hvala, Galja!
Nije bilo drugog načina nego da se sama branim – na univerzitetu, u medijima, na tribinama – gde god je moglo! I tako reših da se zaštitim i od Kurira i da tražim pravdu od suda – i tu kreće nova avantura!
U sudu, naime, uvreda i kleveta nisu to što mislite – tamo imaju posebno ime i zovu se povreda ugleda i časti! A uz to, naročito važan deo sudske rasprave odnosi se na duševnu bol, koju, kako se ispostavilo, treba detaljno da opišem sudu. Ma nije valjda?
Ko nije nikad išao na suđenja, tu komediju ne može ni da zamisli. Najpre dajete izjavu, a odmah zatim, sudija to diktira u zapisnik. Pričam ja, pa govori sudija, pa pauza, dok daktilografkinja kuca. Pa-pričam-ja-pa-govori-sudija-pa-pauza. A onda sudija upita: je li tačna izjava koju sam izdiktirala? Ajaoooj…
To možda i nije bio toliko zametno neke 1945. godine, ali danas, kad sudija dobija elektronski transkript mojih reči još dok ih izgovaram, zaista se čovek upita – zašto ovo rade? Što je još gore, niko u sudu ne vidi ništa loše u tome – pa tako piše u zakonu, kažu mi advokati!
Kakva je bila duševna bol koju ste pretrpeli, pita sudija. Nikakva, kažem ja, taj šljam do moje duše ne može da dođe. Sudija to diktira u zapisnik. Kako su tekstovi iz Kurira uticali na vašu čast i vaš ugled? Nisu uticali. Čast i ugled sam gradila bez Kurira – kako mogu oni da mi ga sruše, kažem ja. I onda sačekasmo jedno osam ili dvanaest meseci, ne sećam se više, pa stiže presuda – pobeda je moja, Kurir je kriv! Ali, stoj, polako … možda i nije? Bila je to tek prvostepena presuda…
Kurir se žalio baš zbog toga što nisam pretrpela duševnu bol, niti su mi povredili čast i ugled, a sve su uradili da baš to postignu. Nejasno im je bilo i to – zašto sam ih tužila sudu? Istu stvar me je, kulturnijim jezikom, pitala i sudija, na tom, drugostepenom postupku.
Stvarno nisam mogla uljudnije, ja joj rekoh– za duševnu bol se ide u Palmotićevu, a ja dođoh ovde, u Savsku ulicu – po pravdu! Da vidim da u presudi piše – je li mene Kurir oklevetao? Jesu li lagali? Klevetali? Jesu li podmetali? Ali ne, na suđenju se o tome nije govorilo…
I onda opet pauza, zimska, prolećna, pa letnja – i stiže presuda: Kurir je kriv!
Jedina satisfakcija, iz one prvostepene presude, glasila je ovako: „Njen stav da joj Kurir nije gradio čast i ugled, pa da ne može ni da ga sruši, posledica je pokušaja da se sa situacijom u kojoj se našla nosi hladnokrvno i sa integritetom.”
og dela prvostepene presude u konačnoj više nema.
Stvarno, Kurir je kriv? A za šta ono beše?
https://danicapopovic.com/wp-content/uploads/2024/09/1-Zakasnela-pravda-uskracena-pravda.docx
Danica Popović: Zakasnela pravda – uskraćena pravda (nova.rs)
