Беше то давно, док је Али Мали био сиромашни младић који је хранио породицу скупљајући отпатке са господареве трпезе. Био је вредан дечак. Дању је цепао дрва, а ноћу гледао звезде и маштао да ће му једна њих испунити две жеље: да буде богат и да буде поштован. Дани су пролазили, месеци, године… и ништа. Руке су му биле пуне жуљева, а ниједна звезда није падала у његовом правцу. Било је јасно да ће му се жеље никада неће испунити.
Брзо се Али Мали снашао у новом свету. Сада је био калифов писар, добио је ташну и машну, понеко га је чак и поштовао, али… ни трага оном благу које је видео и знао да још увек постоји! И шта бисте ви урадили? Исто што и он, наравно: пошли да га тражите.
Најпре је отишао до пећине са благом. Била је на истом месту, само је сада много каравана кружило око ње. А лозинку више нико није извикивао, него су је укуцавали у мобилни телефон. Пећина се, ипак, и даље затварала неким узвиком, на неком језику који Мали није разумео…. Ипак, утеха му је била у томе што је поред пећине срео много познатих лица! Ево, управо кад је стигао, калиф је протеривао једног разбојника кога су погрдно ословљавали надимком „два младежа, три падежа“, мада је тај основао први приватни универзитет, направио телевизију, па онда увео и мобилну телефонију…
Али Мали је убрзо препознао и друге угледне разбојнике, који су сада и сами били прогоњени јер су„екстрапрофитери“. Лако је Мали схватио шта је то: то је кад мислиш да си „екстра“, па заборавиш да калифу три пута дневно доносиш дарове: у освит зоре, у подне и пред сам залазак сунца. То је Мали уредно бележио и убрзо увидео да су разбојници сакривали благо у суседним калифатима, а своме калифу остављали мрвице и отпатке. Али Мали је све то гледао, и убрзо схватио да је дошло његових пар минута.
Од скромне уштеђевине купио је 24 стана у Бугарској, мада други извори наводе да је најпре постао градоначелник, па тек тада наредио да се поруше неке уџерице у Херцеговачкој улици. Коју год верзију да прихватимо, остаје сведочење његове тадашње хануме о умешаности Малог то злодело, а има много писаних трагова и о томе да га је његов рођени калиф назвао “комплетним идиотом”. Није то Алију Малом тешко пало. Идиот или не, калиф му је прогледао кроз прсте сва 24 стана, па и све оптужбе и доказе да је плагирао докторску тезу. Па ипак, Мали се све више клонио оне пећине с благом, а како се од ње одмакао, ствари су за њега сваким даном стајале све боље.
Постао је главни писар и сада управља калифовим благом. У каси је доскора имао добар вишак златника, па је стекао много пријатеља. Један од њих му је годинама плаћао школарину за сво троје деце у америчкој школи, што Али Мали из редовне плате не би могао да приушти. Шта значи кад те пријатељ годинама толико воли и поштује!
Онда су дошла тешка времена, налик на ова садашња. Калифова каса се брзо празни, а сличну судбину деле и сусесдни калифати. Па ипак, за разлику од њих, Мали једну ствар није заборавио: од некадашње приче о екстрапрофиту, коју је затекао при доласку, на крају није било ништа. Тадашњи калиф је оном разбојнику са два младежа и три падежа морао да врати и благо и припадајућу камату, а нови калиф му младеже обасипа златом и широким осмесима…
Али Мали је већ објавио да неће уводити казну за екстрапрофит. Уместо тога, он ће поименце прозвати сваког од 13.000 разбојника које зна већ вековима, и натерати их да му три пута дневно приносе поклоне, како обичаји налажу. Ко неће, мораће бар да мy ода лозинку за отварање пећине. Јер, Мали је до данас не зна. Једино зна лозинку за њено вечито затварање. Знате је и ви, јако је проста и гласи: Вучићу, ******!
