Konačno mi je sinulo ko je Donald Tramp: to je onaj vlasnik cirkusa u bajci o Pinokiju. Zadrigao, pokvaren i beskrupulozan lik, Stromboli se zvao. Gutač vatre i šoumen, vođen ambicijom da odlično zaradi – makar i na tuđ račun. Napadno vedar i nasmejan, a ne skriva da ima preku narav, zbog čega su u bajci mnogi završili u njegovom kaminu.
Donald Tramp je baš kao taj šoumen i gutač vatre, a ponovo je izabran za predsednika SAD. Nikoga ne čude njegove apsurdne izjave, a ni demanti koji često uslede. Tajna je u tome što, poput vlasnika cirkusa, ljudima obećava ono što oni sami žele da im se desi, makar to bilo moguće samo na slici, ili – u cirkusu.
Mnogi, recimo. hvale Trampov plan da uvede Kini carine od sto odsto, koje će plaćati – Kinezi. E sad, razmislite. Kineski električni automobil od 12.000 dolara, nakon uvođenja carine od sto odsto, dakle – 24.000 dolara. A to plaćaju američki kupci. Od tih para, polovina odlazi Kinezima, a polovina u američki državni budžet. Koliko plaćaju Kinezi? Nula dolara! Jeeeel…??? E, šteta…
Osim što nije kaznio Kineze, Tramp carinama nije rešio ni mnogo važniji problem – kineski električni automobili daleko su jeftiniji od američkih! Isti je slučaj bio sa japanskim automobilima, kada su krajem prošlog veka preplavili američko tržišite. Carine tada nisu bile popularne, pa su Amerikanci naložili Japancima da uvedu takozvano dobrovoljno izvozno ograničenje (VER – Voluntary Export Restricions). Japanci su, sećajući se dve atomske bombe, ćutke ograničili izvoz, baš kako im je bilo napisano: znatno su smanjili izvoz jeftinijih modela, izvoz skupljih modela je manje bio limitiran. A Japanci ko Japanci – učinili su i korak više: prebacili su sva sredstva u proizvodnju skupljih modela – i zaradili dovoljno za izgradnju sopstvenih pogona u SAD! Od tada su zauzeli 40% američkog tržišta automobila, a više nije bilo načina da im SAD uvedu bilo kakve carine, kvote ili bilo koje druge gluposti. Upravo se tokvog ishoda plaši i Tramp. Gledali smo ga tokom predsedničke kampanje, kako besni na uvoz kineskih električnih automobila iz Meksika – mada u Meksiku još nije proizveden nijedan kineski automobil!
Tramp je uveren da njegova carinska politika „ima stopostotne šanse za uspeh“. Uvešće, obećao je u kampanji, carine od 20% na svaki uvozni artikal, bilo iz koje zemlje sveta, a za robu iz Kine, carine će biti 60-100%. I to nije sve. Svim zemljama koje nameravaju da napuste američki dolar u međunarodnom platnom prometu – uvešće carine od sto odsto!
I onda ostaje da se čovek upita – zašto samo sto odsto? Zar nije bolje da se uvedu carine od osamsto odsto, recimo? Da li bi ti njegovi šupljoglavi glasači barem tada pomislili, hej, pa to ću ja da platim!
Na sve to, senator Vens, sada već Trampov potpredsednik, glasno je najavljivao da SAD neće imati nikakve štete od carina. Naročito je glasno isticao da neće biti inflacije – a to je svakako nemoguće izbeći sa tolikim rastom carina. U meri u kojoj Tramp bude uvodio carine kao lek za sve – u istom procentu moraju porasti cene.
A onda, to nije sve … zaboravili su odmazdu! Sve se to već desilo, sredinom 1930. godine, kada su SAD uvele carine od skoro 60%, baš kao što sada Tramp najavljuje. Sve zemlje su uzvratile, i u za par godina, spoljna trgovina čitavog sveta je za samo dve godine pala za 70 odsto. Više nije bilo ničega iz inostranstva da se kupi.
Većina Amerikanaca je to sve zaboravila, Tramp ih vodi na Ostrvo sreće, gde će im sve carine plaćati Kinezi. Kad stignu na ostrvo, već će im izrasti uši – pa se možda neće sećati ni ko je šta plaćao – ni ko je taj Tramp.
