Dekan Ekonomskog fakulteta, profesor Branislav Borićić, objavio je preko medija (“Politika”) da me kažnjava javnom opomenom za plagijat prevoda udžbenika Međunarodna ekonomija. Tek četiri dana kasnije, na moj zahtev, odluku dobijam iz pravne službe fakulteta.

Ne postoji plagijat prevoda kao akademski prekršaj. Na univerzitetu se ispituje originalnost naučnoistraživačkih radova, a ne – prevoda! Ovo je definisano članovima 21. i 22. Kodeksa profesionalne etike Beogradskog univerziteta, u kojima se prevodi nigde ne spominju. Razlog je taj što su autorski, naučnoistraživački radovi (od seminarskih do doktorskih) uslov za napredovanje – a prevodi to svakako nisu. Stoga ni eventualni plagijat stručnog prevoda nije u nadležnosti organa univerziteta – već suda.

TUŽIOCI JEDNAKIJI OD DRUGIH

Zašto je onda Etička komisija uopšte započela postupak kad nije u njenoj nadležnosti? Zar nisu pročitali Kodeks profesionalne etike? Naravno da jesu, i verovatno bi ovu tužbu lako odbili – nekom drugom tužiocu. Ali, kao u Životinjskoj farmi: neki tužioci su jednakiji od drugih, pa se to nije desilo. Ko je, dakle, taj važni tužilac?

Radi se o studentu Aleksandru Jakšiću, koji je na Ekonomskom fakultetu dva puta kažnjen zbog lažnih i ničim potkrepljenih javnih optužbi da prodajem ispite i bavim se i drugim nečasnim radnjama. Taj student – klevetnik ima veoma jaku zaštitu: njega je Aleksandar Vučić na televiziji po imenu spominjao, tvrdeći (lažno, ali koga to čudi) da se ja tom studentu svetim, jer je na predavanjima izneo suprotno mišljenje. Mediji pominju kako se ovaj sam hvali da je nećak (bliski rođak) direktora BIA – Bate Gašića, tako da ne čudi kojom se lakoćom njegova lažna optužba za “plagijat prevoda” preselila u srpski parlament, gde su o tome debatovali likovi poput Rističevića, Atlagića, a kasnije i ministra Šarčevića. Ovaj poslednji je sa skupštinske govornice obavestio građane Srbije da će iz Stručne komisije koja se bavi mojim “plagijatom prevoda” biti izbačen već izabrani profesor Pravnog fakulteta, jedini koji se razume u autorsko pravo. A biće izbačen jer mi je, navodno – prijatelj. Naravno da je to laž, i naravno da je ministar kasnije uspeo da izbaci tog profesora, hvaleći se u parlamentu (da li narodu ili naručiocima ovih gadosti, svejedno) da budno prati moj slučaj i da ne sedi skrštenih ruku.

Za to vreme, Stručna komisija ostaje bez ijednog poznavaoca oblasti autorskih prava, te nastavlja da traži “plagijat prevoda”, ali ni u tome ne uspeva – mada su ga tražili skoro godinu dana. Na kraju su predali izveštaj u kome su, istini za volju, istakli da su se našli “na nesvakidašnjem zadatku, budući da se radi o upoređivanju dva stručna prevoda, a ne dva autorska rada”. Što je još važnije, u svom izveštaju Stručna komisija nigde nije spomenula reč “plagijat”. No, sama činjenica da njihov izveštaj nabraja brojna preklapanja u dva prevoda (što je jedino i normalno, jer ih ima i u originalu) bila je dovoljna da se u režimskim tabloidima (“Kurir”, “Alo”, “Informer”, itd) pokrene lavina sramnih naslova, i gde su izlazili nepotpisani tekstovi nakaradnog sadržaja, uz obaveznu sintagmu “pokrala mrtvog kolegu”…

Ni to nije bilo dovoljno. Trebalo je da u moju akademsku nečestitost poveruje ozbiljniji svet nego što su čitaoci “Kurira”, pa se im se tako u lažima i napadima pridružila i “Politika”, sa člankom u kome je novinarka iznela tonu laži i citirala jedino reči studenta-klevetnika, dok od mene, bivšeg “Politikinog” kolumniste, nije zatražila ni mišljenje o tome. I tu prvi put proradiše institucije. Zbog ovog teksta sam tužila “Politiku” Savetu za štampu, a Savet je, u definisanom roku, ocenio ovakvo pisanje kao “tendenciozno i zlonamerno i samim tim i neobjektivno”. I još da spomenem – “Politika” je dobila nalog da ovu kaznu objavi u svom štampanom izdanju u roku od pet dana od dana dostavljanja odluke. Čudi li vas što “Politika” ovu odluku nikada nije objavila?

PREPISKA

Ovaj tipični “Politikin” “fake news” zasnivao se na izveštaju Stručne komisije u kome se nijednom rečju ne pominje plagijat – ali, koga briga? Etička komisija je izveštaj istog dana vratila Stručnoj komisiji, tražeći da eksplicitno napiše da li se tu radi o “plagijatu prevoda” ili ne. No, Stručna komisija ni u novom izveštaju ne pominje reč “plagijat”, pa Etička komisija, konačno, sama piše izveštaj, iz koga čitamo da je potpuno preklapanje dva prevoda pronađeno u 5% prevedenog teksta, ali da su te rečenice rasute po celoj knjizi, te da se prevod udžbenika Međunarodna ekonomija “ne može okarakterisati kao plagijarizam”.

Ali, sad tek sledi iznenađenje: umesto da stavi tačku i preda izveštaj dekanu, Etička komisija kreće u napad – i predlaže dekanu da me kazni – javnom opomenom! Za šta, ako moj prevod nije plagijat? Evo zašto: “… zbog neadekvatnog i neblagovremenog isticanja uloge Stojana Babića pri prevodu…”. Za ovo delo, koje studentu-klevetniku nije palo na pamet, Etička komisija predlaže da me dekan kazni nikako drugačije nego – javnom opomenom!

Kako je došlo do ovog obrta? Evo kako: predsednik Etičke komisije, profesor Ivan Vujačić, primio je fantomsko pismo iz “rektorkinog kabineta”, iz koga se jasno vidi da rektorka zahteva da budem “najstrože sankcionisana”, a piše i to da “nema sumnje da se stranka umešala”, pa rektorka mora da pripazi ako želi da osvoji novi mandat.

Iz ovog pisma saznajemo još sramnih detalja: najpre, da ga je pisao, ili “držao pero” sam student-klevetnik, ali to smo znali i ranije. U prilogu pisma se čak i dostavlja njegova prepiska sa rektorkom. Što je još važnije, predsednik Etičke komisije tako saznaje da je u sve umešana “ekipa oko vašeg kolege D.Dj” – sa kojim je student-klevetnik Aleksandar Jakšić najbliskije sarađivao, sve do završetka master studija. A “kolega D. Dj” je, inače, bio prvi mentor Siniši Malom kada je pokušao da ga odbrani na Ekonomskom fakultetu, zatim je bio član komisije za odbranu njegovog doktorata na FON-u, a na kraju i vatreni branilac teze da doktorat Siniše Malog nije plagijat.

Pretnje koje je u pismu dobio predsednik Etičke komisije, ko god da ih je od pomenutih ili nepomenutih poslao, daleko su od naivnih. Evo šta iz “rektorkinog kabineta” poručuju profesoru Ivanu Vujačiću: “I. je saznala iz minis. da su mladom političaru (Siniši Malom) dostavljena dokumenta o vašem unapređenju u zvanje red.prof. i produžetku radnog odnosa i da je on već sastavio dopis za utvrđivanje vašeg neakademskog ponašanja, a u vezi sa 3 sporne stvari (radovi, br.god u zvanje red.prof. i poništene odluke NSVO). To planira da medijski plasira ako Etička pobije mišljenje Stručne komisije.” U prevodu: ako Dana Popović ne bude optužena za plagijat – eto bivšeg ambasadora na optuženičkoj klupi!

Uzalud se rektorka javno ogradila od pisma. Etička komisija se očigledno nije uplašila rektorke, već one “ekipe oko D.DJ”, pa u finalnoj verziji ispravlja rečenice u kojima je pisalo da moj prevod nije plagijat (sada piše “ne može se reći je li plagijat ili ne”), a pooštrava one gde stoji da je predgovor prevodioca u kome se spominje pokojni profesor Stojan Babić napisan neblagovremeno i neadekvatno, te predlaže da me dekan kazni javnom opomenom. Koji je član Kodeksa akademske čestitosti time povređen, nije nikome jasno. Još je manje jasno ko je ovde prekršio akademsku čestitost: da li onaj kome se sudi po nepostojećim članovima kodeksa, ili onaj koji takve optužbe izmišlja i presuđuje?

ČLAN 22

Bilo kako bilo, ovaj predlog Etičke komisije nije ni stavljen na glasanje! Profesor i dekan Branislav Boričić oduzeo je nadležnost iz ruku Stručne i Etičke komisije i time prekršio član 5. stav 9. Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, koji ga obavezuje da predlog Etičke komisije stavi na glasanje. Umesto toga, na glasanje je stavio pitanje – je li profesorka Popović prekršila član 22 Kodeksa, koji definiše plagijat – koji nijedna komisija nije ni spomenula!

Očito da su naručioci hteli da budem kažnjena po istom članu Etičkog kodeksa kao i Siniša Mali. Da nas izjednače u nečasnosti i neakademskom ponašanju. I dekan Ekonomskog fakulteta im je to isporučio.

Da poniženje bude još veće, odluku o tome da sam plagijator saznala sam iz “Politike”, gde je dekan izjavio: “Kaznio sam profesorku javnom opomenu za plagijat.” Samu odluku sam pročitala tek četiri dana kasnije, kada sam dobila priliku da je vidim.

O dekanovoj odluci i kazni mogu samo da kažem da je nepoštena, nepravedna i nezakonita. I da dodam da nije tačna ona stara izreka – da je od plagijata jedino gora lažna optužba za plagijat. Sad vidim da i od toga ima gore: lažna osuda za plagijat.

Podnela sam žalbu Odboru za profesionalnu etiku, koji ima 60 dana da se o tome izjasni. I prilično sam mirna. Nisam plagijator, u mom naučnom radu nema povrede akademske čestitosti, a nema ga ni u mom prevodu.

A o akademskoj čestitosti onih koji su me tužili, sudili i na kraju i osudili – procenite sami.