Jeste li ikada mogli da sanjate da će po Beogradu patrolirati ljudi sa crnim kapuljačama i hapsiti demonstrante koji bace jaje na neki mural?
Reći ćete – nije to „neki mural“. A ja pitam – šta bi falilo muralu Ratka Mladića da ga je Aida Ćorović pogodila jajetom u glavu? Ima li neko u Beogradu pravo da misli drugačije i da to iskaže na način na koji se u civilizovanom svetu iskazuje protest?
Na moj Beograd najmanje liči ponašanje predsednika Srbije, čije izjave same sebi protivreče. Istoga dana, od njega čujemo: „Nemam pojma šta su Narodne patrole, jesu li nekoga maltretirali?“, a zatim je otkrio da „te momke“ poznaje u dušu: „Policija je štitila aktiviste da ne dobiju batine – jer bi ih ovi momci zgazili.“ Da bi nas na kraju obavestio da je policija „uspešno obavila posao i privela nekoliko mladića“, od kojih je narodu najpoznatija – Aida Ćorović.
Reč je o istoj Aidi Ćorović kojoj je Vučić nudio pomoć kad je izgubila posao, a ona ga odbila rečima da ne želi da bude „podrepna muva ove vlasti“. Ni ja joj, da sam predsednik, ne bih to zaboravila, ali eto, Vučić jeste… mada i nije, ali to kod njega stvarno nije ništa novo.
Gde je sad moj Beograd? Nema ga, podeljen je, ćuti.
Ni sama nisam otišla na skup podrške nakon Aidinog hapšenja, jer, šta tamo da podržim? Da je Srbija počinila genocid? Ja mislim da nije. Ali, nezavisno od toga je li u Srebrenici počinjen genocid ili nije, smatram da je Ratko Mladić teški rani zločinac i da mu svakako nije mesto na muralu.
Kao što smatram da niko ne sme da veliča zločine, ko god da ih je počinio. A sadašnji predsednik Srbije je ostao upamćen baš po tome što je preko imena ulice Zorana Đinđića sam lepio plakate sa imenom Ratka Mladića, da bi nas pre neku godinu obavestio da će Đinđiću da podigne spomenik! Zaista, šta je sledeće?
Mnogi će ovih dana reći da se Aida okomila na Srbe, što bi bila istina jedino u slučaju da je rahmetli Muamer Zukorlić bio čistokrvni Srbin. Nemojmo se zavaravati: ustati protiv muftije u Novom Pazaru, što je Aida redovno i iz sveg glasa radila, nije naivna zabava. U maloj sredini takve se izjave ne praštaju, a opet, Aida je ostala u Novom Pazaru i nakon izjava „Muamer Zukorlić dugo godina dobija novac iz sedišta vehabija u Beču i Rimu“, ili „Na univerzitetu Muamera Zukorlića ljudi doktoriraju za mesec dana, on je manipulator kome ništa nije sveto“… treba li još da nabrajam? I samo da pitam: je li iko od uglednih Srba progovorio o pedofiliji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ili sistematskom isterivanju uglednih profesora sa Bogoslovskog fakulteta? I eto odgovora: radije ćemo da prebrojavamo Aidina krvna zrnca, pa dok ih sve prebrojimo – naši će gresi nestati!
Gde je sad moj Beograd? U njemu su najveći Beograđani uvek bili došljaci, koje su starosedeoci rado dočekivali i prisvajali – zbog sopstvenog interesa, da budem do kraja iskrena. Stvorio se tako taj neki, kosmopolitski duh, koji je baš Aida pre neki dan opisala rečima – moja domovina su ljudi!
I baš i ja tako mislim, moja domovina su ljudi, a među njima u mom okruženju ima i levičara i desničara, od kojih niko nije fašista. A ta nova praksa, da se bilo kom desničaru zalepi etiketa da je fašista, to, realno, abolira fašizam! I šta ćemo onda?
Ovoga puta nas je spasla Aida, gađajući Mladićev mural, a iskrena da budem, volela bih da sam to uradila ja, ali eto, nisam.
Što potvrđuje moju tezu da se najveći Beograđani rađaju svojim postupcima, i da će upravo zbog toga ovaj grad ostati veliki, koliko god da ga ruše sa svih strana. Hvala ti, Aida!
Tekst možete pogledati ovde
