Кад један противник трчи брзином муње, а други брзином пужа, на кога ћете се кладити? Све је мање оних који би се кладили на Кину, мада у овој трци непрестано достиже САД. Али да ће Кина загорчати живот Американцима, у то би се узалуд кладили, јер је та ствар свима постала очигледна.
Први наговештај растуће кинеске опасности стигао је још у доба Барака Обаме, док је кинеска привреда расла по незамисливих 12% годишње, и док су америчке фирме почеле да селе погоне у Кину. Тадашњи председник САД питао је Стива Џобса: “Колико би коштало да производите Ајфон у САД? Зашто не вратите радна места у САД?“, а Стив Џобс му је одговорио: „Та се радна места неће вратити“.
Онда је свет сазнао како у Кини око производних центара настају читави градови, где запослени раде у сменама по 12 сати, шест дана у недељи – далеко надмашујући продуктивност својих колега из САД. А читава прича са Стивом Џобсом почела је оног дана кад је овај од својих директора затражио да за нови Ајфон направе стаклени уместо пластичног ектрана, љутито показујући свој телефон, који је вечито био изгребан. Један од директора одмах је резервисао лет за Кину и нашао фабрику која би могла да им испоручује стакло, а кад је слетео, већ га је чекао направљени прототип. У другом случају, преносили су медији, кинеска фабрика је изменила читаву конструкцију Ајфона практично за један дан. Усред ноћи, кинеска компанија је од власника ЕПЛ-а добила идејно решење, подигла више од осам хиљада радника из спаваоница и дајући сваком раднику шољицу чаја и кекс, одмах прионула на рад. У року од 96 сати, фабрика је производила преко десет хиљада Ајфона дневно.
То је био тек почетак. Масовним инвестицијама и уз велику државну подршку, у Кини је настао низ кинеских иновативних компанија, попут Алибабе, Тенцента, Баидуа и Хуавеија. Тада је постало јасно да Кинези неће вечито правити ватромете или састављати америчке телефоне, већ ће их правити и сами – и постати претња највећим светским компанијама. Ту се онда умешао Доналд Трамп и отпочео великим трговински рат са Кином. Али од тога су највећу штету претрпели сами Американци. Скоро стопостотно, трошкови царина су са кинеских фирми пребачени на америчке потрошаче и фирме које увозе компоненте из Кине. Али то се Трампу није могло објаснити.
И где смо сада? Као некада Јапан, сада Кина прети да својим растом и огромним суфицитом прогута богатство целог света. Али неће, јер се кинески привредни раст већ годинама успорава и сада се већ преполовио у односу време пре нето што је Си Ђипинг дошао на власт. Мада, руку на срце, проблем није у самом Сију, већ у кинеском политичком систему, за који су многи веровали да ипак може вечито да цвета упоркос све јачој цензури, индоктринацији и репресији. Али није ишло: садашњи раст више није довољан. Кина је престала да сустиже привреду САД и сада је прати на истом растојању, али са седам пута мањим дохотком по становнику.
Последњи пример који наводи чувени економиста Дарон Асемогулу говори о томе да је Кина увела свеобухватне регулаторне мере против Алибабе, Тенцента и других великих фирми које сада, уместо да стварају иновације, првенствено гледају како да остану у милости политичких власти,. Притисак је све јачи и на универзитетима. Многи истраживачи, наводи Асемоглу, бирају теме и истраживања које ће се допасти шефовима одељења или деканима, који имају пресудну улогу у њиховој каријери. А то има цену: Кина је почела да заостаје за водећим иноваторима, од којих је већина пореклом из САД.
Ни у САД не цветају руже, већ годинама. Свака наредна администрација све је наклоњенија протекционизму и извозним забранама. А под Бајденовом админстрацијом, отвара се нови круг апсурда: америчка фирма Епл премешта производњу Ајфона14 из Кине у Индију, да би се заштитила од растућих тензија између Вашингона и Пекинга…
И онда, ко ће бити следећи господар света? Шта ви мислите? Русију, на жалост, више нико не помиње.
Текст у штампаном издању можете наћи овде
