Да се прошле недеље глумци нису побунили против пресељења у Београд на води, позориште „Бошко Буха“ би сигурно тамо завршило. На старој адреси би ускоро засијала светла казина, а на улазу би стајао назив:“Коцкарница Бошко Буха“.
Власник тог простора на Тргу републике је Александар Кајмаковић, познатији као Аца Босанац, саопштила нам је Nova.rs. Он га је купио од контроверзног бизнисмена Предрага Ранковића Пецонија, који на тој локацији годинама поседовао само позоришни кафић. Е сад, ако је веровати властима, пре извесног времена се у републичком катастру “поткрала грешка“ и од тада је власник кафића убележен као власник целокупног позоришног простора! И сад, зар је Аца Босанац крив због тога што је држава погрешила?
А у међувремену, позориште је попадало, ли пропадало… Сећам се једне представе у „Бухи“, из двехиљаде и неке… У представи је било свега пар глумаца, у неким скромним костимима и још скромнијом опремом. Сећам се и једног дијалога, када је глумац Бода Нинковић пред полупразном салом започео монолог:“Кажи ми, кажи, шта ћеш бити кад порастеш?“ а једна девојчица из публике повикала:“Ја ћу бити ГЛУМИЦААА!“ Бода Нинковћ је прекинуо представу, отишао до краја бине и обратио се „будућој колегиници“ речима:“Јао, сине, немој молим те… па видиш и сама…“ А онда је обрисао сузе, и наставио представу.
Као да су те сузе поново кренуле из очију Олге Одановић, када је прошле недеље оплакивала позориште и драгог Манду и себе и нас … и некако тихо, као да не тражи ичију подршку, рекла је да глумци неће да се селе. И све је личило на помен, на који се долази зато што је такав ред, јер тако пристојан свет испраћа своје најближе.
Али, тада се нешто десило. Неки бес је почео да кључа у људима, као у парном лонцу. У свој тишини у којој пратимо како председник у своје име договара кад ће у наше име признати Косово и где сваки дан сазнајемо који је контроверзни бизнисмен откупио које парче неког града, одједном је прекипело. Није било места, нити тренутка где се нису могле чути речи „глумци плачу“… „срамота“… „онај што је купио Генексову кулу“…
Обрт је постао сасвим очигледан у емисији на „тајкунској телевизији“ Н1, када је јавност из уста премијерке Брнабић сазнала да нико не отима позориште „Бошко Буха“, него су, у свари, медији „политизовали ситуацију и манипулисали глумцима током извештавања о позоришту “Бошко Буха”.
Глумци су, наравно, наивни и њима је лако маниулисати. Нарочито је лако манипулисати ћерком Петра Краља, редитељком Милицом Краљ, јер су и отац и ћерка одавно упамћени баш по томе што су наивни. Као што је наиван и Љубивоје Ршумовић, велики песник и дугогодишњи управник „Бухе“, који се јавности обратио овим речима: „.Ко је могао да прода Пецонију или Богу оцу душу Милорада Мандића Манде који је буквално умро на позорници „Бухе“ залажући се за реновирање позоришта ту на Тргу републике?“ Као што је наиван био и бивши управник Народног позоришта у Београду, редитељ Божидар Ђуровић, рекавши још првог дана да би сва позоришта у Србији требало да обуставе рад како би се спречило измештање “Бошка Бухе” с Трга Републике у Београду. Истога дана, глумци Београдског драмског позоришта смислили су нешто још боље: су по завршетку представе замолили гледаоце да изваде телефоне и сниме њихову поруку подршке колегама из „Бухе“. Громогласни аплауз пренео се онда не свако место где премијерка није могла да га утиша…
Откривена је и велика неистина о томе да се у катастру „поткрала грешка“, што је потврдио и Репубички геодетски завод. Постоји судска одлука по којој је власник кафића постао власник простора читавог позоришта. И то је сада тешко избрисати и изменити. Јер, позориште је ту постојало 73 године, али је, у ствари, одувек било подстанар и није имало право гласа у судским поступцима. Ко пита закупца о томе шта ће газда да уради?
Победу стога није однело позориште, него – глумци. И режисери. И песници. И публика.
А тајне службе су све вредно бележиле, и јављале председнику шта да каже Ани да изјави и да напише за Политику. И да јој нагласи да се она „Коцкарница Бошко Буха“ засада не помиње.
