Znate li šta na emotivnom planu vezuje Marjana Rističevića i Branislava Boričića, dekana Ekonomskog fakulteta? Njima ista žena stvara duševnu bol, a ta žena, to sam ja.
Obojica su me tužila sudu zbog mojih tekstova u NIN-u. Prvo je to učinio Marjan Rističevć, koga je, po sopstvenom priznanju, više zabolelo to što sam u tekstu predlagala Vučiću da ga postavi za ombudsmana, nego što se tamo pominje čuvena „misterija nedostajućeg kukuruza“. Jer, tvrdio je Rističević na sudu, taj kukuruz nije ni bio njegov, nego – njegove žene! Jeste da su za čuvanje robnih rezervi on i žena dobijali 3000 evra mesečno, jeste da je taj kukuruz nestao iz ambara, ali, šta sad? Nestala je i firma „Rističević Company“, pa je bio red da u tišini nestanu i milionski dugovi koje su napravili, a ne da jedna profesorka Ekonomskog fakulteta o tome piše po novinama!
Ni četri godine vrednog sudijskog rada nisu bile dovoljne da se razreši ovaj zapetljani postupak, pa vas o ishodu ne mogu izvestiti. Ipak, vredi podsetiti da je Rističevć svoju duševnu bol makar delom kompenzovao vansudskim postupkom, to jest, iznoseći u parlamentu o meni brojne neistine – zbog čega mu dugujem iskrenu i duboku zahvalnost. Ima li bolje odbrane od bilo kakve optužbe, nego da optužbu pred kamerama izgovori Marjan Rističević?
Nekako baš u isto vreme, Rističevićevim optužbama da sam plagirala prevod (!!?) pridružio se i dekan Ekonomskog fakulteta, koji je prevideo da su i Stručna i Etička komisija fakulteta zaključile da moj prevod nije plagijat, pa je stavio na glasanje predlog – da ipak jeste. A ishod je bio upravo onakav kakav biva kad ga jedan iskusan dekan stavi na glasanje: kriva je. Samo, ta besmisao je javnosti odmah bila jasna. Ništa dekanu nije pomoglo da je opovrgne, pa me je, kao i Marjan Rističevič, tužio sudu za pretrpljenu duševni bol i gubitak ugleda.
Šta je u dekanovoj duši izazvalo toliku bol? Po rečima njegovog, slabo pismenog, advokata moj greh u tome što sam svojim tekstovima u NIN-u dovela „u negativnu konotaciju ovde tužioca”, ako razumete.
Duševnu bol sam izazvala time što sam napisala da je Mark Tven rekao da je poluistina najpodmuklija od svih laži. A stvarno je to Tven napisao! Sad, poluistina o kojoj govorim sastoji se u tome što je dekan u svom tekstu u NIN-u naveo samo polovinu rečenice iz Kodeksa profesionalne etike, dok je izostavio nastavak rečenice, koji negira moju krivicu! Kad već nije argumentima mogao da ospori moj stav, šta bi uradio jedan dekan i redovni professor beogradskog univerziteta? Naravno, tražio bi od suda naknadu za duševnu bol!
U dekanovoj tužbi piše da ga je naročito duševno zabolelo to što sam u NIN-u napisala da je matematičar i da nema ni dana škole ni na pravnom ni na ekonomskom fakultetu. Ili to što sam citirala izjavu profesora Vladete Jankovića, gde kaže: “Glumac Vučić gubi kontrolu nad ulogom.” I dekanu iz Mrduše Donie se isto to dešava, napisala sam tada u nastavku, a to bih ponovila opet. Uzeo je Boričić u svoje ruke sve: i da sudi, i da odrezuje kaznu, baš onako kako je to Vladeta Janković lepo u svojoj izjavi opisao.
A Mrduša Donja? Ona je, naravno, metafora dna u koje smo upali. Ja se ni Brešanove ni svoje metafore o Mrduši Donjoj ne odričem, i jasno mi je da ta spoznaja može izazove duševnu bol. Neki je leče literaturom, a neki, poput Rističevića ili poput dekana – parničnom tužbom. U međuvremenu, dobijena Vučićeva naklonost obojici će, nadam se, biti dovoljna kompenzacija za pretrpljenu duševni bol. Ili će je samo pojačati?
