Ima jedna stvar gde je ekonomija nemoćna: tu je nemoguće (ili je nemoralno) praviti laboratorijske eksperimente. Stoga nikad nećemo saznati šta bi se desilo kada bi svi ljudi imali jednake plate, kada bismo ukinuli novac, ili TV reklame, ili šta god drugo. Ekonomistima preostaje samo da istražuju događaje koji su se već desili i da među njima pronađu pravilnost. A tu ih čeka zamka: oko svakog događaja krije se more uzročno-posledičnih veza, pa se uzrok neke promene lako može pripisati pogrešnom – ili manje važnom uzročniku. I kako poboljšati stvar nego – povratkom na eksperiment?
Upravo se to desilo sa ovogodišnjom Nobelovom nagradom za ekonomiju – dodeljenoj naučnicima koji su „potpuno preoblikovali empirijski rad u ekonomskim naukama“, kako je saopštila Švedska kraljevska akademija nauka. Кako su to postigli? Uvođenjem jedinog preostalog načina eksperimentisanja – prirodnog eksperimenta. Dakle, kada se u dva srodna slučaja menja samo jedan faktor, istraživačima se otvara put do pouzdanog zaključka o tome šta je dominantni uzrok nekog ishoda.
Dejvid Кard, Džošua Angrist i Gvido Imbens su krenuli upravo tim putem. Ova trojica naučnika i prijatelja (od kojih su poslednja dvojica venčani kumovi) ponudila su nam rezultate niza prirodnih eksperimenata, koji jasno otkrivaju uzroke niza ekonomskih promena. Samo, o kakvoj je uzročnosti tu reč? Univerzalnoj? Lokalnoj? Privremenoj? To ostaje da se vidi.
Prvi veliki zaključak vezan je za minimalne zarade, za koje je ekonomska teorija uvek tvrdila da izazivaju rast nezaposlenosti – a ovogodišnji nobelovac, Dejvid Кard, još pre skoro tri decenije, 1994. empirijski je pokazao suprotno: da rast minimalne nadnice u američkim restoranima brze hrane nije izazvao nezaposlenost. Кada je u Nju Džersiju povećana minimalna zarada – a u susednoj Pensilvaniji nije – eto prirodnog eksperimenta: u tim državama skoro sve je bilo isto osim – minimalne zarade. A pokazalo se da rast minimalne zarade nije oborio zaposlenost, naprotiv: došlo je do blagog rasta zaposlenosti!
Sam autor, Dejvid Кard objasnio je ovaj događaj time da je rast minimalnih zarada povećao kupovnu moć siromašnih radnika, koji su i sami počeli da troše zaradu u restoranima brze hrane. A ti restorani su rast minimalca doživeli kao pravi pravcati vetar u leđa!
Je li tako oboren teorijski stav da rast minimalnih zarada smanjuje zaposlenost? Svakako da nije. To ne tvrdi ni Nobelov komitet, niti Dejvid Кard. Da jeste, verovatno se ne bi čekalo da prođu tri decenije da ovaj zaključak bude nagrađen. Nagrada je došla zbog metodologije – prirodnog eksperimenta – i saznanja koja se na taj način stiču.
Druga dvojica ovogodišnjih nobelovaca i venčanih kumova nagradu su dobili prvenstveno zbog metodologije, dakle, zbog prirodnog eksperimenta. Jedan od njih, Džošua Angrist je jednom od svojih članaka stavio podnaslov „Кako bolji metod istraživanja izbacuje prevare iz ekonometrije“, ističući kako prirodni eksperiment lakše otkriva zaključke koje klasična ekonometrija često više komplikuje nego što osvetljava. Recimo, jedan od zaključaka do koga su Imbens i Angrist došli je taj da je pogrešno govoriti da nastavni planovi elitnih škola treba da postanu uzor javnom obrazovnom programu. Jer, tvrde, rezultati koje elitne škole postižu posledica su izuzetno oštre selekcije pri upisu u ove škole, a ne samih nastavnih planova – pa ih stoga ne treba automatski uzimati za uzor. Uz brojne rezultate o tome da veći broj završenih godina školovanja neizostavno povećava dohodak, da imigracija ne izaziva nezaposlenost u sredinama gde se odvija, šta nam preostaje da zaključimo?
Hoće li rast minimalne zarade ipak povećati zaposlenost, umesto da je smanji, kako tvrdi ekonomska teorija?
Evo, videli smo da je porast minimalnih nadnica u Nemačkoj 2014. takođe povećao zaposlenost, velikim delom stoga što se poklopio sa fazom produženog prosperiteta. Ili onaj poslednji, da je fabrika Geoks otišla iz Srbije, još u toku najava da će se minimalna zarada povećati na 35.000 dinara, što automatski stvara pritisak na rast svih plata u zemlji?
Svakako da će prirodni eksperiment učiniti ekonomiste pametnijim – ili barem opreznijim nego što su nekada bili.
U štampanom izdanju, tekst možete naći ovde
