Ако немате неку већу бригу – медији су ту да помогну. Рецимо, да јаве како ће роботи угасити триста милиона радних места… и онда се свако нормалан пита – где сам ту ја?
Одмах да кажем: што сте образованији – мање се забрините. До интернет револуције, образовани су заузимали половину, сада већ заузимају – две трећине радних места. Нараво, и ту ће се послови мењати, рецимо, неће нас више банкарски чиновници излуђивати глупим процедурама и папирима, већ данас сами подижемо своје паре из аутомата. А ти чиновници, ако се мало образују, задржаће посао, као што су га сви углавном и задржали.
Треба ли жалити за пословима који нестају? Још се у Сарајевској улици у Београду могу наћи овакви називи фирми – јорганџија, каишар, или вуновлачар … али тих заната више нема. Нема ни многих сеоских занимања. Кажу да се број радних места у пољопривреди смањио за 95 одсто, а производња, захваљујући машинама – устостручила! Па шта је сад ту лоше?
И треба ли, уосталом, зауставити роботику и технички прогрес? Или глобализацију, која носи исте последице по запосленост? Рецимо, у Америци је почетком овог века платнена кошуља коштала око седамдесет, а кинеска, истог квалитета и дизајна – само пет долара! Тајна је била у цени кројача: амерички кројачи су тражили на хиљаде, а кинески – тек десетак долара, и то по тони испоручених кошуља! И за кога онда ви навијате?
Још немилосрдинија од Кинеза била је чувена предилица Џени – због које је у Енглеској хиљаде и хиљаде текстилних радника изгубило посао. То је било почетком 19. века, када је почела индустријска револуција, а текстилни радници широм Енглеске се својски борили да задрже посао: направили су покрет и назвали га по раднику Неду Луду који је први поломио свој разбој. И шта су добили?
Сада се прави слична клима: озбиљне фирме, попут инвестиционе банке Голдман Сакс, објављују пројекције од којих читаоце подилазе жмарци. Рецимо, да би 46 одсто задатака у административним и 44 одсто у правним професијама могло да буде аутоматизовано. Да ће, рецимо, чувени програм ChatGPT омогућити људима просечних вештина писања да пишу чланке и есеје. А новинари ће се онда, кажу, суочити са већом конкуренцијом, што би им веома смањило плате. Још да су помислили да је у новинарству најважнија интуиција, добри контакти, понекад и лукавство и увек – вештина саопштавања, видели би да те њихове новине не би куповао нико осим робота, ако такве направе.
Осим новинара, биће угрожени и таксисти, кажу из Голдман Сакса: „Велику промену довело је увођење ГПС технологије и платформе као што је Убер. Одједном више није било тешко пронаћи било коју улицу у у Лондону, због чега су возачи доживели велика смањења плата, од око 10 одсто“ и ти додаје најважнију реченицу: “Резултат су биле мање плате, а не мање возача”. Е, то је вест! Али нетачна, кад се погледа мало дужи период. То се засиста десило у градовима где је платформа Убер преузела цело тржиште, да би малтене одмах вратили цене на стари ниво! То вам је тржиште: нико неће дуго да ради испод цене, па зашто би то радили возачи Убера, или било које друге компаније?
Могу ли ли нас роботи отерати у старо гвожђе, оставити без посла, унизити нас? Могли би једино када би, осим високог коефицијента когнитивне интелигенције, роботи имали још и емотивну и социјалну интелигенцију. А она је тако различита у сваког човека да нема шансе да се масовно копира, а још мање да се масовно прихвати. Јер, ако постоји ствар коју човек не би мењао – то је сопствена интелигенција!
А тих триста милиона послова које ће роботи преузети, то не треба никога да плаши. Увек је било више нових него угашених радних места. Али људи воле да се плаше будућности, а медији им ту жељу радо испуњавају. Откачите их. Сетите се само оне песме, коју ниједан робот не би разумео: немој да бригаш, живот се стара – док буде људи, биће и пара!
Текст у штамапном издању – овде, у електронском издању – овде
