Не кажем, свака победа против Вучића је добра и драгоцена и треба је поздравити. Али, шта да се ради – кад изгубимо? Рецимо, као сада, са петицијом о бесплатним уџбеницима за све српске основце, како је опозиција написала у писму министарки просвете.
Одмах треба да уочимо да одлуку о бесплатним уџбеницима није донео Вучић, него Шапић. А да је сама одлука непромишљена (што је најлепши израз), то види свако ко о њој размисли пар тренутака.
Најпре је непромишљено – или глупо – тврдити да сви у Србији треба да добију бесплатне уџбенике. Ма није ваљда? Зар у Србији не живи 31.000 доларских милионера? А на Форбсовој листи кажу, на то додајте још педесетак доларских милијардера. Па је л` ја да им за децу плаћам уџбенике?
Највише ме, наравно, излуђују изјаве о томе како многе земље деле бесплатне уџбенике. А нико не зна да ми каже колико су тамо порези – и да за толико онда и код нас треба да порасту? Као што овде нико не помиње добру и паметну иницијативу Алека Кавчића, који већ данас дели бесплатне електронске уџбенике које свако може да преузме са његовог веб-сајта. Како сви то да прескоче?
Има у свету још много паметнијих начина да се помогну сиромашни, један сам и сама искусила, па га вреди овде поменути. У Великој Британији, на London School of Economics, када похађате наставу, најпре уписују све о вама: одакле сте, где станујете, колико пара имате или зарађујете, и све тако. И онда се у мом случају десило да је моја тадашња плата у Београду била толико ниска, кад се прерачуна у фунте, да ми је службеник на шалтеру тај износ динара у формулару удесетостручио (додао још једну нулу на крају), било му жао, ваљда, да напише да имам десет пута мању плату од било кога на универзитету! То је било доба хиперинфлације, када сам месечно зарађивала десетак немачких марака… Но, дадоше ми неколико ваучера – за уџбенике и за ручак – a све добих бесплатно! Остали су, видела сам, платили и књиге и бонове за храну, нека двојица из Белгије су платила још више, једино ја не платих ништа! Сви добисмо књиге и исти приступ у ресторану… а колико је ко платио, знао је само онај из администрације. Зар то није господски начин за лечење социјалних разлика? Ако сте богати, платићете пуну цену уџбеника, а ако нисте – платићете половину или трећину цене, или ћете их, као и ја, добити бесплатно. И то у доба владавине окрутне Маргарет Тачер!
Од тада ми је сама помисао на бесплатне уџбенике синоним за бахато и глупо арчење туђих пара. Многи су овде тврдили супротно, један од првих је био Драган Ђилас, коме су бесплатни уџбеници постали опсесија. У време кад је био градоначелник Београда, могао си бити најбољи дечији психолог, попут професора Ивана Ивића, џаба ти знање – од свих је градоначелник знао боље! Ипак, морам да додам, није забрањивао да га многи од нас критикују, а богами и исмевају у Политици. Сада о томе можемо само са сањамо….
А онда, деценију касније, градоначелник Београда постаје онај „мање образовани Ђиласов помагач“, како је Вучић некада умео да говори о Шапићу. Али, тај мање образовани помагач остварио је свој некадашњи сан – да постане већи Ђилас од Ђиласа! Ове године је ту закуцао – поделио бесплатне уџбенике свим основцима и свим београдским средњошколцима! Једино је задржао Ђиласову финансијску конструкцију: све је платио парама из мог и вашег џепа! Не би му она вила на Бежанијској коси тако лепо напредовала да није штедео, то је барем јасно!
Да враг не спава, показала је на крају иницијатива наше опозиције: хајде да будемо већи Шапић од Шапића – да сва деца у Србији добију бесплатне уџбенике – јер нас то ништа не кошта – а баш лепо звучи!
Не кажем, свака борба против Вучића је важна, и сваку победу ћу подржати. Али прошла ме је воља да ћутим кад видим ствари за које мислим да су погрешне и не баш корисне за Србију. Ваљда је свима јасно: није тешко бити већи Шапић од Шапића – али је глупо.
Можемо ми то и боље и паметније!
Tekst u eletronskom izdanju – ovde, u štampanom izdanju – ovde
