Stopama Borisa Tadića

Kad je Boris Tadić pred izbore sam sebi skratio mandat, svi su ćutali – i pravosuđe, i mediji, i akademska zajednica, pa ako ćemo pošteno – i vi i ja. Da smo znali gde će nas to ćutanje dovesti, da li bi bilo drugačije?

Niko se nije bunio ni 2008. godine, kada je vlada Borisa Tadića povećala penzije za 30 odsto, jer da nije, partija penzionera bi verovatno izašla iz tek sklopljene vlade Mirka Cvetkovića, što bi je oborilo. Ni tada nije bilo jasnih upozorenja o tome da prekomerno povećanje penzija dovodi same penzionere u opasnost. A tako je i bilo: nakon trećinskog rasta, penzije su pet godina rasle sporije od troškova života, a naredne četiri – penzije su padale. Hoćemo li još jedan krug?

Da stvar bude gora, koliko je tokom fiskalne konsolidacije uzimano penzionerima, davano je gubitašima – od Azotare i Resavice, do EPS-a… Na kraju se ispostavilo da je konsolidacija većim delom počivala na boljoj naplati fiskalnih prihoda, nego na smanjenim rashodima, ali, realno – ovako se moglo sve: i da se sređuje državna kasa, i da državna preduzeća nastave sa gubicima, a gde ih nije bilo – da ih lepo naprave iz početka. Svi su se smejali kad je bivši vlasnik pečenjare postao generalni direktor EPS-a, ali sada, posle toliko godina, ne smejemo se ni Mihajlu Gajiću, uredniku portala Talas, kada kaže: „Dakle, više bi nam se isplatilo da smo EPS prodali po knjigovodstvenoj vrednosti, od toga vratili dugove, a potom preostali novac stavili u banku na štednju.“

Sumnjam, ipak, da bi nam se isplatilo da sve gubitaše prodamo i počnemo da živimo od kamate, naročito sada kad se kamatna stopa godinama kreće oko nule, te ovu ideju treba zaboraviti. Fali nam neki ozbiljniji izvor novca, jer Vučić objavljuje da će za tri godine povećati prosečnu penziju sa 250 na 400 evra – i to uz male korekcije „švajcarske formule“ za obračun penzija. Šta li mu to znači? Da srušimo formulu, ili javne finansije, ili – i jedno i drugo?

Sve bi to bilo zabavno da javni dug ne iznosi 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, a ovogodišnji deficit će, za razliku od onog lane, biti finansiran – novim zaduživanjem. 

I kao one davne, 2008. godine, kada je Boris Tadić raspolutio javne finansije, ne bi li umilostivio svoje koalicione partnere, izgleda da se sprema nova seča javnih finansija. 

Aleksandar Vučić je penzionerima obećao po 100 evra i 20.000 dinara u kešu, a pre toga povećaće im penzije za pet odsto. „Hoćemo da se penzionerima odužimo, jer su uvek razumeli državu“. Naravno, to nije sve: „Naša ideja je da minimalac bude 35.012 dinara, više od 300 evra“, dok će prosečna plata početkom sledeće godine biti 613 evra.“

Ne morate imati mnogo škole pa da shvatite da će budžet sa ovako galantnim predizbornim poklonima doći u debeli minus. Naravno, kao i u Tadićevo doba, svi će najpre biti zadovoljni, baš kao Pinokio na putu za Magareće ostrvo. A onda, kad kamatne stope počnu da skaču, počeće traženje krivca.

Bilo bi dobro da se tada obelodani ona najgora istina: da bi penzije trajno rasle, najbrže mora da raste dži-di-pi. Pa onda plate, a tek onda penzije. Zatim, neko mora ozbiljno i mukotrpno da radi – a to će, kao i uvek, biti privatni sektor – koji sve teže posluje dok se srpskom privredom baškare Grčići, Bajatovići i svi ostali partijski poslušnici. Nema zemlje koja može da zadovolji i zahteve gubitaša i zahteve penzionera. A nikako da to neko penzionerima kaže!

Ništa od toga nije Vučić izmislio, sve je to postojalo još u doba Borisa Tadića. I državni gubitaši, i partijsko zapošljavanje i zavisni mediji i sudstvo… sad je samo sve otišlo mnogo koraka napred. Eto, Vučiću više niko ne spočitava da je prekršio Ustav, jer on samo to i radi. Ali mu, za razliku od ćutljivog srpskog naroda, poverioci neće oprostiti ni cent budućeg duga, a on, kako vidimo, ubrzano daje gas. Kad kamatne stope svetskih valuta počnu da rastu – a po svoj prilici će se to skoro desiti – smeši se Vučiću Tadićeva sudbina.

Naravno, želim mu da na tom putu istraje, i da, ako može, pojača tempo. Možda će rezultati ranije stići.