Piše: Mijat Lakićević, Novi magazin
Dragoslav Avramović: s jedne strane ogromno znanje, a sa druge sposobnost da i najsloženije stvari izrazi običnim jezikom.
Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji. “Superdeka” bio je njegovo drugo, “pravo” ime, koje je zaslužio kao kreator “super dinara”, ali i celokupnim odnosom prema takozvanim običnim ljudima i njihovim potrebama. Njegova popularnost postala je tolika, da je počela da ugrožava i samog Slobodana Miloševića, pa ga je maja 1996. smenio sa mesta guvernera.
U znak sećanja na Dragoslava Avramovića, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja, kao i 25-godišnjce od njegovog Programa monetarne rekonstrukcije, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je (u ponedeljak, 25. novembra) naučnu konferenciju “Avramović: hiperinflacija, stabilizacija i reforme”.
“Juče ujutro je cena (nemačke) marke na crnom tržištu bila dva miliona dinara, a oko tri sata po podne bila je 2,5 miliona. Beogradski dileri nisu bili voljni da prodaju marke jer očekuju da će do večeri kurs dostići pet miliona dinara”. Tako je 16. januara 1994. pisala beogradska Politika, a u svom radu za savetovanje navode Željko Bogetić, Pavle Petrović i Dina Dragutinović. To je, dakle, bila slika jugoslovenske – doduše one skraćene, SRJ – stvarnosti pre četvrt veka.
“Bilo je to vreme”, dočarava u svom referatu Danica Popović, pa da se i mi ovde prisetimo, “kada se od jedne plate mogla kupiti jedna hemijska olovka, a najviša penzija, na dan isplate jedva je bila dovoljna za kupovinu jednog sapuna. Prodavnice su bile svakog dana sve praznije, da krajem 1993. godine u prodavnice više niko nije ni ulazio”.
Stopa inflacije u Srbiji, dakle, kaže prvopomenuta autorska trojka, dostigla je prema zvaničnim procenama u januaru 1994. 313 miliona procenata. Međutim, dodaju, “kada se ona uporedi sa stopom deprecijacije dinara na crnom deviznom tržištu (2,35 miliona procenata), što je daleko pouzdaniji podatak, čini se da je stopa inflacije značajno precenjena”. Kako god, da se vratimo trojci, jugoslovenska inflacija je “trećerangirana po visini maksimalne mesečne stope inflacije, nakon mađarske na prvom i hiperinflacije u Zimbabveu na drugom”. Međutim, dodaju, “iako tek osma po dugotrajnosti, ona je svakako najekstremnija ukoliko se posmatra kombinacija visine maksimalne (prosečne) stope i trajanja. Ove karakteristike čine je ekstremnijom i razornijom od daleko poznatijih i izučavanijih epizoda, kao što je nemačka (1922) i austrijska (1923) hiperinflacija”.
Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji
KORENI: Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je dovelo do inflacije, to jest koji su njeni uzroci. Kako je to još davno, 1956, utvrdio Milton Fridman, a podseća Popović, “inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen”. Ali, makar za obične smrtnike to objašnjenje više skriva nego što otkriva. Jer, postavlja se pitanje – otkud višak novca, tj. kako i zašto dolazi do toga da štamparija, u konkretnom slučaju topčiderska, “poludi”?
Na užem, stručnijem nivou, da tako kažemo, tu svakako spada pad budžetskih prihoda dok su budžetski rashodi ostali visoki. Ali, naravno, ključni uzrok bili su rat i sankcije. Potreba da se finansiraju ratne operacije (iako formalno Srbija nije bila u ratu) znatno je povećala rashode, dok su, sa druge strane, sankcije smanjile prihode.
“Dok su poreski prihodi automatski opali s padom proizvodnje, javni rashodi su ostali na istom nivou ili su čak nešto porasli. Broj zaposlenih u sektoru opšte države ostao je približno nepromenjen jer su obrazovne i zdravstvene ustanove, državna administracija, bezbednosni sektor nastavili da pružaju sličan ili nešto veći nivo usluga nego u ranijem periodu. Politika masovnog prevremenog penzionisanja, koja je kao socijalni ventil za rešavanje viška zaposlenih u društvenim preduzećima primenjivana još tokom 80-ih godina prošlog veka, ubrzana je sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija. Rat u Hrvatskoj i BiH imao je za posledicu rast javnih rashoda po osnovu zbrinjavanja izbeglica, lečenja ranjenika, ali i po osnovu direktne pomoći RS i RSK”, Kaže Milojko Arsić.
Arsić je takođe ukazao da su sankcije “koje su uvedene SRJ u maju 1992. bile jedne od najobuhvatnijih i najsnažnijih u novijoj ekonomskoj istoriji. U sankcijama su učestvovale sve zemlje sveta, za razliku od većine drugih sankcija koje primenjuje samo grupa zemalja, dok je rigoroznost u primeni sankcija obezbeđena vojnom blokadom granica. Osim trgovinskih, uvedene su i sankcije na sve finansijske transakcije kojima je zabranjeno odobravanje kredita, kao i direktne i portfolio investicije, dok je imovina SRJ u inostranstvu bila blokirana.
Sankcije su na različite direktne i indirektne načine uticale na ubrzanje inflacije. Direktan uticaj sankcija na rast inflacije ispoljavao se preko pada ponude proizvoda (nestašice) i pogoršanja odnosa razmene. Indirektan efekat sankcija na inflaciju ostvarivan je preko pada privredne aktivnosti, povećanja sive ekonomije i rasta nezaposlenosti, što je imalo za posledicu naglo povećanje odranije postojećeg fiskalnog i kvazifiskalnog deficita.
Kada su se vlasti odlučile za “finansiranje velikog dela fiskalnog i kvazifiskalnog deficita primarnom emisijom”, to je bio “glavni pokretač ubrzanja inflacije, koja je u aprilu 1992. prerasla u hiperinflaciju”, konstatuje Arsić.
Međutim, ovo nije bila nikakva “objektivna zakonomernost”, nije to bio nikakav “prst sudbine”. “Jedan od razloga za nastanak, ubrzanje i dugotrajnost hiperinflacije jeste uticaj interesnih grupa kojima je hiperinflacija pružala mogućnost za enormno bogaćenje, a koje su obuhvatale značajne delove vlasti, biznismene, zaposlene u velikim društvenim preduzećima i organizovane mreže šverca i kriminala. Interesne grupe bliske vlasti imale su pristup kreditima iz primarne emisije, dobijale su dozvole za uvoz iz inostranstva i šverc u zemlji i koristile su različite načine da izvlače resurse iz društvenih preduzeća u sopstvena privatna preduzeća”, kaže Arsić.
“Nema sumnje da je u Jugoslaviji lobi velikih državnih preduzeća predstavljao jednu od ključnih interesnih grupa, koja je imala stožernu ulogu u odgađanju stabilizacije. U stvari, kreatori ekonomske politike prihvatili su njihov argument da, u uslovima spoljnog embarga, ne može biti restrukturiranja niti otpuštanja u tim preduzećima. No, s obzirom na izgubljena spoljna tržišta, posebno ona u nekadašnjoj Jugoslaviji, to je značilo da je monetarna politika, naročito ekspanzija primarnog novca, postala izvor za finansiranje rashoda poslovanja tih preduzeća. Dve nedelje pre početka programa, kada je mesečna inflacija premašila tri stotine miliona procenata, beogradske dnevne novine su izveštavale da su “…direktori ‘uglednih’ socijalističkih preduzeća u jugoslovenskoj privrednoj komori izjavili kako su im potrebni dinari …za stimulisanje proizvodnje… ove godine. Direktori velikih državnih i društvenih preduzeća tvrdili su da je radikalna redukcija hiperinflacije (koja je trebalo da bude prioritet, prema stručnoj javnosti) tek na četvrtom mestu na njihovoj listi želja. Uspešan direktor nedavno se žalio da je stabilizacija usmerena protiv direktora državnih i društvenih preduzeća”, pišu Bogetić, Petrović i Dragutinović
Novac iz Dafine izvukli su Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic
Piramidalne štedionice Jugoskandik i Dafiment banka, pre svega (u kojima su kamate iznosile 10-15 odsto mesečno, odnosno oko 200 do 400 odsto godišnje) u tom “organizovanom pljačkaškom poduhvatu” imale su važnu ulogu. Avramoviću je, kaže Danica Popović, bilo je savršeno jasno o čemu se tu radi, kao i da se taj problem može rešiti veoma jednostavno, tako što će se ovim bankama ukinuti dozvola za rad. Međutim, bilo je jasno i da je iza osnivanja ovih banaka stajala politička elita zemlje, te je i sam Avramović od te ideje odustao
“Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije. Nažalost, morao sam da prekinem rad…” pisao je Avramović u svojoj knjizi. “Novac iz Dafine izvukli Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic.
Koliki je pak bio uticaj tih grupa najbolje svedoči činjenica, piše Popović, da kad je Avramovićev Program monetarne rekonstrukcije konačno bio prihvaćen 7. januara, kao datum početka njegove primene određen je 24. januar. “Obrazloženje koje navodi profesor Avramović bilo je da Narodna banka nije mogla ranije da završi novi novac, mada je bilo sasvim jasno da je tih 17 dana do početka antiinflacionog programa predstavljalo pravi Eldorado za sve dotadašnje hiperinflatorne dobitnike, koji su ovom informacijom dobili signal da pojačaju i zaokruže sve svoje dotadašnje poslove. Jednu od potvrda ovoj tezi daje sam Avramović: ‘Vojislav Tomić, generalni direktor ovog trezora, nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude poštovan. Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani’”.
Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci
(NE)USPEH PROGRAMA: Avramovićev program je imao 13 tačaka, ali su njegovi glavni elementi (prema Bogetić, Petrović, Dragutinović) bili sledeći: 1) uvođenje nove valute (novog dinara) sa fiksnim odnosom prema nemačkoj marki 1:1; 2) fiksni kurs je bio podržan stokom zlatnih i deviznih rezervi zemlje od oko 300 miliona USD, što je bio ključni element nove makroekonomske politike; 3) nova emisija u iznosu od 200 miliona dinara puštena je u opticaj preko budžeta, kao javni rashod (a ne preko bankarskog sektora) i 4) zadržan je stari dinar u opticaju i fiksiran odnos između novog i starog dinara, uz prestanak emisije starog dinara.
Glavni “štos” bio je praktično uvođenje nove valute, što je Avramović preuzeo (prema Arsiću) iz prakse Sovjetskog Saveza. Ali gotovo jednako važno kao ova “stručna inovacija” bila je Avramovićeva komunikativnost, tj. komunikaciona veština”. Ona je doprinela da se valutna reforma primeni i od stanovništva prihvati brže nego što bi to bio slučaj da je program komuniciran, kao do tada, u velikoj konfuziji mnogih, protivrečnih i nejasnih poruka, od kojih stanovništvo do tada nije znalo šta može da očekuje”,
Avramovićev program, međutim, u stručnim krugovima nije dočekan sa oduševljenjem. Pavle Petrović mu je zamerao nedostatak fiskalne stabilizacije, odnosno smanjenja rashoda. “Program je, stoga, u startu predvideo budžetski deficit od oko 10 odsto BDP-a u 1994, što je očigledno bilo u suprotnosti s procesom dezinflacije”, govorio je Petrović.
Ljubomir Madžar je pak isticao da Program nije predvideo sistemske reforme, privatizaciju, pre svega. “Reč je o jednom hronično defektnom privrednom sistemu koji je promenama iz 1989. učinjen još manje delotvornim nego što je dotad bio; u takvom institucionalnom ambijentu Program na trajnijoj osnovi nije mogao da bude uspešan”. Madžar je imao još jednu zamerku: “Ja sam se suprotstavio tom Programu nošen uverenjem da bilo kakva saradnja s tadašnjom vlašću ne može biti dobra i čak da ne može povoljno da se okonča”.
I Madžar i Petrović priznaju da nisu očekivali “spektakularne kratkoročne uspehe” Programa. “Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci. Pesimističke prognoze zasnivale su se na argumentu da se stabilizacija oslanja na valutni odbor, koji zahteva devizni priliv da bi bio održiv, u zemlji koja je pod potpunim spoljnim embargom. Niko to nije učinio pre”, kaže Petrović. Međutim, nastavlja, “da kvalifikovani kritičari nisu bili u pravu kad je u pitanju kratak rok, pokazalo se u prvim mesecima stabilizacije, koji su bili uglavnom uspešni, mereno sa tri osnovna rezultata. Prvo, privreda i stanovništvo prihvatili su novi dinar i nakon zamene počela je brza remonetizacija privrede jer se novac u markama postepeno počeo vraćati iz slamarica i ilegalnih u formalne finansijske tokove. Drugo, paritet novog dinara održavan je tokom prvih šest meseci programa bez pojave crnog kursa. I treće, mesečna inflacija je pala skoro trenutno sa 313,5 miliona procenata u poslednjem mesecu hiperinflacije, u januaru 1994, na skoro nula odsto u februaru i do juna ostala na prosečnom mesečnom nivou od 1,8 odsto”.
Nažalost, kaže Madžar, “lepotica je igrala samo jedno leto. Vilin konjic – podseća na svoju metaforu koju je upotrebio još te 1994. – uspeo je da se vine, i to strelovitom brzinom, i u visine kakve nisu bile očekivane. Bilo je lepo, ali nije dugo trajalo”.
“Politički i ekonomski interesi koji su doveli do hiperinflacije”, objašnjava Arsić, “uticali su na to da se prva polovina 1994. …ne iskoristi za fiskalnu konsolidaciju i fiskalni deficit svede na nivo koji je moguće finansirati iz realnih izvora. Stoga je već u drugoj polovini 1994. došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti, najpre u obliku deprecijacije dinara, a potom i kroz ponovnu pojavu visoke inflacije”.
Da je Program “zaribao”, video je i sam Avramović, zbog čega je krajem 1995. Program II. Njime je predviđeno ono što je izostalo u inicijalnom programu: “relativno sveobuhvatne ekonomske reforme”, čime je, kaže Arsić, trebalo da se “obezbedi tranzicija socijalističke privrede Srbije u tržišnu kapitalističku privredu”.
Ali, “interesna koalicija” sastavljena manje-više od istih onih koji su proizveli hiperinflaciju, tj. od vladajućih političkih i državnih struktura, “umreženih direktora” državnih i privatnih firmi, potpomognuta određenim intelektualnim krugovima, ni za kakve dublje reforme nije htela ni da čuje. I “super deka” je na sednici Savezne Skupštine u maju 1996. smenjen sa položaja guvernera NBJ.
“Neverovatno je, ali ostaje istina, da niko nije bio pozvan na odgovornost za hiperinflaciju 1993. godine. Takođe, koliko je poznato, niko od vlasti i aparata Narodne banke, uključujući njen Savet, nije protestovao i podneo ostavku jer se nije slagao i nije hteo da učestvuje u odlučivanju ili sprovođenju odluka o masivnom štampanju para“, pisao je Dragoslav Avramović 2000. godine, tada u funkciji predsednika Ekspertskog tima za pripremu programa ekonomskog oporavka Jugoslavije.
Karijera
Duga i uspešna karijera Dragoslava Avramovića počela je u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija posleratne Jugoslavije od 1946. do 1948. na nekim od osetljivih i složenih poslova međunarodnih finansija. Bio je u delegaciji Jugoslavije na konferenciji u Savani, Džordžija, SAD, na kojoj su postavljeni temelji posleratnog međunarodnog finansijskog sistema. U tom razdoblju radio je i na povraćaju zlata Kraljevine Jugoslavije. Kasnije, 1953, postaje prvi Jugosloven koji je kao stručnjak zaposlen u Svetskoj banci u njenom tadašnjem ekonomskom odeljenju, da bi uskoro postao i njegov direktor i bavio se istraživanjima u vezi s pitanjima deviznog kursa, posebno u socijalističkim privredama. To odeljenje bilo je nukleus kasnijeg velikog centra ekonomskih istraživanja o pitanjima ekonomske politike i privrednog razvoja u svetu (Development Economics Vice Presidency). Tu je Avramović radio sa grupom ekonomista koja je uključivala Paul Rosensteina Rodana, jednog od vodećih ekonomista za pitanja ekonomskog razvoja u to vreme. Godine 1964. sa jednom ekipom ekonomista Svetske banke objavljuje knjigu Economic Growth and External Debt. Kao visokorangiran stručnjak banke, Avramović je učestvovao u velikim debatama koje su se ticale privrednog razvoja zemalja u razvoju i nije se ustezao od izražavanja sopstvenih stručnih ubeđenja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa službenom pozicijom. U arhivskom intervjuu sa istoričarom banke može se videti bogat sadržaj i aktuelnost ovih debata za tadašnje, pa i današnje dileme privrednog razvoja (na primer, složena pitanja o javnom dugu i uticaju cena sirovina na makroekonomiju zemalja u razvoju). Tokom sedamdesetih godina nalazi se na poziciji direktora sekretarijata Brandtove komisije.
Članak je prenet sa portala Javni servis
