Светска привреда 2050. године

Хоће ли тек заустављена ковид пандемија, попут оних ранијих, променити привредни живот у годинама које долазе? Историја нас учи да су пандемије често биле прекретница у економији и у политици. Тако је епидемија црне куге разорила феудализам, а неки тврде да је шпанска грозница у великој мери убрзала победу савезника и рађање будуће светске суперсиле – САД. Међутим, ковид пандемија као да нема снагу својих злослутних претходница: у периоду пред нама, не виде се велики привредни, нити политички преокрети. Стога не изненађује то што угледне међународне институције скоро једногласно говоре о кретањима у светској привреди до 2050. године. У најкраћем, процене су да ће на Земљи живети око десет милијарди људи, док ће се светска привреда утростручити. Та процена је прилично поуздана: светска привреда у последњих сто година расла је по стопи од 2,5 одсто годишње, па се исти раст предвиђа и убудуће. Кад је уз све невоље – два светска рата, шпанску грозницу, велику депресију и скорашњу ковид пандемију свет успео да расте по овој стопи, логична је процена да је могуће да се овакав раст настави и у периоду до 2050. године

Али, ко ће владати светом? Пројекције међународних институција (од Светске банке до чувене финансијске корпорације Блумберг) потврђују да ће 2050. године по економској снази светом доминирати Кина, док ће удео САД, Немачке, Француске и Јапана све више опадати. Крај доминације САД се очекује почетком 2030, а до краја 2050. године, САД би лако могле да падну и на треће место. Велика Британија и Француска би свакако пале испод десетог, а Италија испод двадесетог места, уступајући место Мексику, Турској или Вијетнаму.
Чувена група земаља названа БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина) којој је почетком овог миленијума предсказиван најбржи раст, остала је у прогнозама без своја прва два слова. Осим на светском фудбалском првенству, Бразил се ретко помиње, а економске санкције које је Запад наметнуо Русији након почетка рата у Украјини, по свој прилици ће остати дуго и након што се рат заврши. Штета од санкција врло је озбиљна и велика. То више није онај СССР, где су производи имали домаће компоненте. Русија је сада земља интегрисана у међународно тржиште у којој чак и компаније које ваде гас и нафту користе западну, увозну опрему, где авио-саобраћај у највећој мери (преко 90 одсто) одвија на авионима типа Боинг и Ербас, а прекид сарадње са тим компанијама оставља руске авиокомпаније без резервних делова. Исто се догађа у највећем броју производних ланаца у земљи. С друге стране, Русија покреће све интензивнију привредну сарадњу с Кином, која купује све више руских енергената, на обострану корист: Русија је тако нашла алтернативно тржиште, а Кина добија енергенте по повлашћеној цени, коју плаћа у рубљама и јуанима. Тако је Русија барем у том аранжману пронашла алтернативу долару, а интерес Кине огледа се у јачању јуана на међународном тржишту. Све то ствара основу да се наредне деценије Русија окрене Истоку, и тамо осигура тржиште и обезбеди привредни раст уз брзорастуће азијске привреде.
Хоће ли Кина постати нова суперсила? Сасвим је сигурно да неће ни тако брзо ни тако лако. Најпре, ако се за тренутак сетимо оваквих епизода брзог раста кроз историју, видећемо да је сличан привредни и геополитички раст најпре постизао Совјетски Савез, још у Стаљиново доба. То је била политика премештања људи из села у град, уз снажан раст индустрије и образовања. СССР је постао суперсила, победник у Другом светском рату, почео да побеђује у трци за освајање космоса… и онда почео да успорава раст. Исти се случај поновио са Јапаном током 70-их година прошлог века, а његов огроман привредни раст углавном се заснивао на техничком прогресу. Па ипак, Јапан никада није постао суперсила, јер су две већ постојале, за трећу једноставно није било места. Након Другог светског рата, Јапан је остао под војном и политичком доминацијом САД, чиме је чак и сан о некој јапанској доминацији у корену угашен. И онда се у Јапану почетком 90-их година тај раст сам од себе успорио. Након деценијских стопа привредног раста од око 7% годишње, Јапан је почетком деведесетих година чак успео да по развијености престигне САД, али ни тада није постао велесила.
Сада се на том путу нашла Кина, са привредним растом од преко 12 одсто годишње, у трајању од скоро две деценије. Кина је за то време по величини привреде скоро достигла САД, али по привредној развијености, очито је далеко од тога: САД остварују преко шездесет хиљада долара по становнику, а Кина пет пута мање. Уз то, да би достигла САД у дохотку по становнику, Кина би и даље морала деценијама да расте по годишњој стопи од најмање седам одсто, што више нико не очекује: Кина је последњи пут забележила такав раст још пре него што је Си Ђинпинг дошао на власт, док данас о тако динамичном кинеском привредном расту ретко ко размишља.
Ово успоравање привредног раста у Кини је настало из сличног разлога као и оно у СССР-у: земља је упала у такозвану замку средњег нивоа дохотка, када упркос непрекинутом току инвестирања, раст једноставно престаје. Узрок томе скоро недвосмислено лежи у институцијама: неке од њих, нарочито оне државне, у прво време брзо и лако покрећу раст, подижући фабрике, школе, болнице, градове… Уз то, пошто правосуђе слабо функционише, оштећени не могу ни брзо ни лако да дођу до правде… и у једном тренутку, таква констелација почиње да успорава раст. Најспособнији одлазе у емиграцију, а фирме које реше да о(п)стану масовно се приклањају новцу из државног буџета, а тиме и прихватају и државну вољу и прохтеве. И тако се полако остварује давно цинично западњачко пророчанство о немогућности брзог привредног раста при све јачој цензури, индоктринацији и репресији. То правило је гласило: компјутери и комунизам не могу да цветају у исто време (у оригиналу, ова игра речи гласила је: PC and CP do not go well together).
Међутим, ако Кина никада не достигне САД ни по величини БДП, нити по економској развијености, такав исход не би морао да буде кочница да она у догледно време постане светска суперсила. Погледајмо: ни СССР никада није достигао ни трећину привредне развијености САД, па је скоро четири деценије био једна од две равноправне светске суперсиле.
У Кини се, међутим, надвила друга тамна сила: почео да се смањује број становника. То је последица „политике једног детета” којом је Мао Цедунг спасао Кину од масовне глади, али је с тим непотребно настављено и у 21. веку. Ова неразумна политика сада је дошла на наплату: број становника је почео из године у годину да опада, те је данас у Кини број новорођених знатно мањи од броја старијих људи. Ова политика је прекинута тек 2016. године, и катастрофална демографска слика Кине се сада, наравно, може ублажити, али ће за то свакако бити потребне деценије. Смањењем понуде радне снаге, Кина је изгубила један од основних покретача привредног раста, па се пажња све више окреће земљама које још увек имају тај састојак неопходан за стварање нове суперсиле, а међу њима су Индија и Индонезија. Трећа која има шансе да у далекој будућности крене тим путем је Бразил.
Помало је чудно предвиђање да ће до 2050. године највећа привреда света постати земља попут Индије, са преко 1,3 милијарде становника и запањујуће ниским животним стандардом. Српски БДП данас износи око 10.000 долара, а кинески (и руски) око 12.000 долара по становнику, шта мислите, онда, колики је индијски БДП по становнику? Скоро је пет пута мањи од кинеског, и износи тек око 2.100 долара по становнику. Ако још додамо запањујући податак из угледног часописа The Economist, о томе да је пандемија ковида у Индији убила између 2,2 и 9,7 милиона људи (!!!), онда о развијености тамошњег здравства, статистике и многих других служби можемо само да нагађамо. Па ипак, управо њена старосна пирамида са стабилним бројем младог становиштва даје Индији шансу да у будућности постане важна економска сила.
Једну од кључних полуга у будућем привредном расту Индије свакако представља повезаност са Великом Британијом, њеним политичким и образовним системом. Уз то, Индија већ годинама важи за земљу са највећом понудом квалификоване радне снаге. Већ су легендарни извештаји о томе да у САД у кол-центрима раде Индуси, који нису никад напустили домовину. Исти извештаји стижу од америчких радиолога, чија су радна места преузели доктори медицине из Индије, којима интернетом стижу снимци пацијената, а пацијентима дијагноза и преписана терапија затим стиже из Бомбаја или Калкуте. Уз то, ИТ индустрија Индије се већ удвостручила у прошлој декади пре свега захваљујући CLOUD платформи, а нарочито захваљујући већој светској несташици софтверских радника, којима Индија очигледно располаже у довољном броју. Наравно, овакав развој Индије по свој прилици неће довести до производног бума који би се поредио с „азијским чудима“ која су забележена у Јужној Кореји или у Кини, јер је крајње неизвесно да ће најобразованији део Индије имати снаге да извуче из сиромаштва огроман контингент неквалификованог становништва. Али оваква предвиђања помажу да се објасни зашто ће Индија бити најбрже растућа велика економија на свету не само 2022. године и зашто има шансе да се ту задржи годинама.
И коначно, кад погледамо које ће земље бити најразвијеније, међу њима нећемо наћи нити једну од оних које се овде помињу као будуће суперсиле. Најбогатији ће бити Сингапур и Хонгконг, Тајван и Јужна Кореја, који ће померити Велику Британију, Швајцарску и Аустрију ка дну колоне у којој се рангира десет најбогатијих земаља света.
Па ипак, не треба заборавити да су се у прошлости у свету дешавала бројна „азијска чуда”, али да ниједно од њих није преокренуло историју. Уз то, ко год се макар аматерски бавио предвиђањем будућности, никако не би требало да сметне с ума да су скоро сва велика пророчанства углавном била – погрешна, као на пример оно из 1979, када је проф. Фогел са Харварда предвидео да ће Јапан премашити САД и оставити их далеко иза себе. Или нобеловац Пол Самјуелсон, који је остао познат по освојеној Нобеловој награди за економију и једној катастрофалној грешци, у којој је предвидео да ће Совјетски Савез не само опстати, већ да ће кроз историју потврдити свој дугорочни просперитет. Ко год да се бави предвиђањем, било радом, читањем или размишљањем, у сваком случају ће се наћи у добром друштву. А да ли ће се наведене пројекције остварити? Једна свакако хоће: која год од неразвијених земаља успе да се темељно урбанизује и сагради чврсте, демократске институције, осигураће себи да избегне замку средњег нивоа дохотка, која је заробила СССР, касније Русију, а то сада лако може да се понови у Индији, Кини или Индонезији. Јапан је ту препреку прескочио и показао да је такав исход, уз уређене институције, могућ. Сада је на другима да те лекције науче и понове.
Даница Поповић

Србија и Балкан

Србија и остале земље Балкана свакако немају производни нити популациони капацитет да у наредних десет или педесет година направе неко „балканско чудо”. Основни разлог за то је велики и непрекинути талас емиграције квалификованих људи. У таквој констелацији, са досадашњим деценијским привредним растом од два или три одсто годишње, Србија сваке године све више заостаје за развијеним земљама света. Да би то прекинула, неопходан је привредни раст од пет или шест одсто годишне. Да би се то остварило, било би неопходно зауставити емиграцију образованих људи, а искуства говоре да се то постиже једино када у земљи почне да расте број добро плаћених радних места! Уз нерешен статус уласка у ЕУ, Србији се за сада оваква перспектива не отвара. Но, уз нови позитиван импулс расту који је у Србију дошао са доласком руске емиграције и уз даљи развој ИТ и других пратећих индустрија, постоје изгледи да Србија покрене раст изнад оног који јој омогућавају слабе државне институције и нерешен геополитички статус земље. Па ипак, у целини, и Србија и Балкан ће до 2050. године бити одлазећи и сиромашнији део Европе, што се, уз даље слабљење демократских институција, очекује и у новим чланицама Европске уније.

originalan tekst- duži
                       – kraći

tekst u štampanom izdanju – ovde                       fejsbuk izdanje – ovde

Даница Поповић